Piše Ivan Mrđen: Šta ćete bez Đilasa?

Pre tri dana na jednom sajtu koji se prevashodno bavi ekonomskim temama, "izjava dana" bila je više nego poznata iz mnogih varijacija istog vica kad neka vojska čeka u zasedi neprijatelje, pa se, kad ovih nema, zabrinu: "Da im se nije nešto dogodilo?!“ Tako je reagovao Dragan Đilas, predsednik Sranke slobode i pravde, na činjenicu da tog dana nije ni jednom pomenut u analnim medijima (ovo više kao prilog za mesto, nego kao pridev, mada oni misle da je to što rade za nekakve anale).

To me podsetilo na čuvenu Tanjugovu vest iz devedesetih godina prošlog veka, koja ima svoje mesto u udžbenicima i enciklopedijama novinarstva, pa je tako i ja uvek pomenem kad sam u prilici da budućim kolegama i radoznalim početnicima pričam o značaju vesti, koju smatram „ciglom novinarstva“: „Danas, 6. avgusta 1993. godine, u američkoj štampi i drugim medijima nije objavljena ni jedna vest o Jugoslaviji.“

Stariji će se setiti da je u tom trenutku „Jugoslavija“ postojala samo kao prostor iracionalne mržnje, ratnih sukoba, ekonomskog sunovrata i ugroženih ljudskih prava, počev od osnovnog, prava na život… Istorija je pokazala da su i posle tog datuma „breaking news“ redovno pristizale iz „former Jugoslavia“, neke mnogo strašnije, a samim tim i delotvornije u smislu angažovanja međunarodne zajednice da se to zlo nekako okonča, da su još desetine hiljada ljudi stradali uglavnom u iživljavanjima nad ratnim zarobljenicima i nemoćnim civilima, tako da taj „dan bez vesti“ treba posmatrati samo kao slučajan predah…

Stvari u životu, a posebno u politici, ne mogu da se tek tako prekinu, one imaju svoj prirodan tok i kad jednom krenu u nekom pravcu više ništa ne može da ih zaustavi. Nema tog cara koji nije doteran do duvara, nema tog ludila koje kad jednom u’vati može tek tako da prestane…

Zbog toga nije nikakvo čudo što je već sutradan, u skupštinskoj raspravi o budžetu za iduću godinu, više pominjan Dragan Đilas nego planirani deficit, ali „zvezda dana“ mogao je da bude samo onaj čiji kamen najdalje dobaci. Nije toliko važan lik koji je rekao da lider opozicije ima „zajednički interes da sa partnerima iz Prištine svrgne Vučića i ubije njega i njegovu porodicu“, nije bitan ni aplauz koji je stigao iza ostalih pleksiglasa, nije vredan pomena ni predsedavajući koji je to podržao… koliko je očigledna činjenica da čitava ta hajka postaje kontraproduktivna za njene naručioce, promotere i protagniste.

Kad su pre petanaestak dana „tema dana“ te bulumente bili vlasnički listovi Đilasovog brata, za koga ni ja kao njegov dugogodišnji prijatelj nisam znao, komentari na društvenim mrežama nisu bili baš pohvalni za bivšeg gradonačelnika. Čak i vrlo dobronamerni i opozicionom delovanju skloni ljudi nisu mogli da se uzdrže od komentara „svi su isti“, „ko se ovde nije ovajdio od politike nije normalan“, „lako je biti tajkun kad si (uz) vlast“…

Međutim, juče i prekjuče je u gotovo svim reagovanjima tačno dijagnostifikovana najnovija skupštinska dijareja kao crtanje mete na čelu najznačajnijeg političkog protivnika, kao opasan presedan iza koga bi mogle da slede „akcije“ nekih „gnevnih“ ljudi kojima je „prekipelo“, kao ludilo koje se neće završiti aplauzom jednoumlja u skupštinskim klupama ili zagrljajem šefa poslaničkog kluba…

Višegodišnja kampanja protiv Dragana Đilasa, koja u poslednje vreme postaje sve bezobzirnija ali samim tim i apsurdnija, počinje da daje izvestan rezultat na drugoj polovini političkog terena, ma kako u ovom trenutku izgledao sužen i obestravljen. Tamo sad, realno gledano, stoji samo Dragan Đilas! Svileni Jeremić, nedorečeni Obradović, provincijalni Zelenović, zalutali Lutovac, deca na „probnom radu“, razlupani učesnici junskih izbora… ako ste hteli da uništite opoziciju – uspeli ste.

Sa Đilasom ste se, da prostite, malo preigrali. Nisu u pitanju više ogorčeni, obespravljeni, zabrinuti, otpušteni, marginalizovani građani čiji angažman počinje i završava se na društvenim mrežama. Došli ste do tačke kad će vas ogorčeni, obespravljeni, zabrinuti, otpušteni, marginalizovani građani, vernici vaših srećnih i ružičastih televizija, pitati „dokle više“, ako tako stvari stoje „šta se čeka“, makar sa hapšenjem…

Nisam siguran da će i njima brzo preći iz dupeta u glavu, niti da će, kad ne budu svakog dana slušali o Đilasu, i oni početi da razmišljaju zašto sve lošije žive, dok se bogati i bahati nova kasta dojučerašnjih nikogovića… ali, kad „uklonite“ Dragana Đilasa imaćete protiv sebe samo narod!

Kao što rekoh, stvari u životu, a posebno u politici, imaju svoj prirodan tok i kad jednom krenu u nekom pravcu više ništa ne može da ih zaustavi. Srbija je došla do tačke u kojoj joj više ne treba ujedinjenje opozicije, već na promene može da računa samo ako dođe do ujedinjenja naroda!