Piše Ivan Mrđen: Smrt u tri dimenzije

Na „Orlovači“ su se juče u jednom trenutku izmešale tri sahrane. Grob do groba, a naroda puno... Posebno za našeg dragog kolegu Dragana Janjića (1955-2020), jednog od osnivača i dugogodišnjeg glavnog i odgovornog urednika Novinske agencije Beta. Nezavisno udruženje novinara Srbije je nedavno zbog korone držalo „zoom“ godišnju skupštinu, a juče je tri puta veći „kvorum“ imalo kraj odra svog dugogodišnjeg člana (i takođe, jednog od osnivača).Smrt ima tri dimenzije: očekivano vreme, težinu čoveka i dubinu bola. Što je vreme iščekivanja duže manja je dubina bola. Dragan Janjić je umro toliko iznenada da je i sam sebe iznenadio, jer su neke njegove poruke i tviter objave stigle kad je već bio dvadesetjedan gram lakši (ko ne zna, to je težina „ono malo duše“ što ispustimo pri poslednjem izdahu).Mnogi njegovi prijatelji i saradnici iz Bete pročitali su tek dan ili dva kasnije njegovu poruku od srede 30. decembra, poslatu u 13 časova i 29 minuta, koju je završio sa: „Beta je ostala nepokoren medij i tako će ostati dok postoji!“. Tog dana je, nešto pred ponoć, potvrdio mudre reči vladike Nikolaja da „smrt čoveka liči na čoveka“.Težina čoveka je ono što ostane iza njega, ne ono što je bio. Šta si i šta radiš su dve različite stvari. Ljudi radije odgovaraju sa „ja sam ovo ili ono“, novodeći zanimanje. Dragana Janjića smo juče ispratili kao čoveka, druga, prijatelja, nekoga s kim smo se šalili i s kim smo pričali... Da je bio sjajan novinar, vispren urednik i dobar organizator to se podrazumevalo...Kad neki čovek ima takvu težinu onda i taj broj jedan okrene naglavce onu nesretnu aritmetiku smrti, kojom su opterećeni mediji, ne samo danas i ne samo ovde. Vest iz Posušja bila bi najvažnija na toj vagi, jer se čak osmoro mladih, lepih, života željnih tinejdžera ugušilo u novogodišnjoj noći sticajem čudnih i baš nesretnih okolnosti.Dubina bola je ta treća dimenzija. Ugušili su se Ivan Milićević, Stipe Romić, Mirela Rezo, Žana Pavković, Mia Soldo, Stipe Pavković, Marija Pavković i Stjepan Jukić, ali su bol osetili mnogi ljudi širom ovih naših nesretnih nekadašnjih zajedničkih prostora.Baš zbog te vesti, koja ne bi bila vest da je stradalo samo jedno iz tog okteta, svratio sam juče, odlazeći na poslednji ispraćaj Dragana Janjića, na jedno drugo groblje, ono kraj manastira Rakovica. Tamo sam pre nekoliko meseci, sasvim slučajno, video sliku koja me je zaista potresla, sedam istovetnih spomenika za sedmoricu mladića, koji su stradali jedne praznične večeri pre nešto više od trideset godina.Aleksandar Petrović (rođen 1971.), Budimir Arsić (1972.), Goran Đokić (1972.), Ivan Damnjanović (1973.), Goran Milosavljević (1972.), Goran Milošević (1972.) i Nišić Milan (1971.), niko od njih sedmorice nije dočekao dvadeseti rođendan. Tog kobnog 30. novembra 1990. godine (tada se Dvadesetdeveti novembar slavio dva dana kao državni praznik) stradali su „u vatri i plamenu“ posle saobraćajne nesreće na Ibarskoj magistrali. Dubinu bola tri decenije kasnije pokazuje sveže cveće na njihovim grobovima.Dragan Janjić mi ne bi zamerio što sam „njegovu“ sveću zapalio ispod saća sa slikama ovih sedam davno prekinutih mladosti.