Piše Ivan Mrđen: S one strane ulice

Vitorio de Sika je govorio da se “pravi uspeh postiže jednom jedinom vrlinom: iskrenom skromnošću”, pa se i zbog toga ne bih previse hvalio ni pohvalama koje mi ispod mojih objava, kad ih “okačim” na Fejsbuk, upućuju moji prijatelji, od kojih su neki kao Vesna Đukić ili Mile Zorić baš revnosni. Mada gode, of course…Zato sam se ne malo iznenadio kad je moj tekst od ponedeljka, u kome sam pomenuo molere iz Čačka, preneo jedan tamošnji portal, pa su usledili komentari puni jeda prema Beograđanima uopšte i meni kao autoru, uz opasku da “Ivan Mrđen ne razume gde živi” i savet da se preselim u Kikindu, Čačak ili Sjenicu, “da se malo odmorite od izgradnje koja vam toliko smeta”.Jedna od najvećih mana društvenih mreža je to neprestano vrtenje u krugu istomišljenika, filtriranih i odabranih prijatelja i pratilaca, čime zaista možemo doći u situaciju da ne razumemo gde živimo i kakvi sve ljudi žive “s one strane ulice”. Što bi rekli u poznatom evergrinu “Zabranjenog pušenja”, oni se “neće nasmijati na tvoje loše folove”, “neće se osvrnuti na tvoje dobacivanje” i “nikad ti neće pružiti šansu, jer ne poznaješ dovoljno efektnih fraza”…To je bio povod za mali eksperiment, pa sam kroz plaćenu reklamu malo povećao čitanost mog prekjučerašnjeg teksta ”Svi naši padeži”, kako bih dopreo i do ljudi koji nisu “moja raja”. Sasvim je slučajno što sam u tom komentaru gotovo u dlaku predvideo tok jučerašnjeg nastupa predsednika svega ovoga (od rezultata izbora i sastava parlamenta do sastava nove Vlade, od nabavke aviona i respiratora do izmene imena ulica, od klackalice sa merama do obećanja bez mere... sve je Vučić, sve zavisi od Vučića, sve ide ka Vučiću, svi pričaju o Vučiću, hej Vućiću, teško nama sa Vučićem, o čemu bismo mi pričali da nema Vučića).Meni je zaista mnogo važnije što sam, zahvaljujući tome, dopreo do ljudi sa kojima se nikad ni o čega neću složiti, bez obzira što većina njih, slikajući se sa unucima i u svojim dvorištima, odaje utisak dobrih komšija kod kojih bi rado otišao na slavu. “Svako bi voleo da ga ovako narod voli, pa neka iskoristi tu šansu”, napisala je Jelena Beutura, a Stanko Božanović je poručio; “Puknite od zavisti i mržnje. Ko zna taj i ume, ko hoće taj može, jer mu je to većina Srbije obezbedila”. Mikailo Miškić smatra da je to “jedini predsednik koji radi”, a Ljubinko Pašić (nam) je poručio: “On je za vas gospodin predsjednik, a vi ste plaćenićki ološ koji je protiv Srbije”.Malo je apsurdno što sam kao “plaćenićki ološ” platio dvadeset dolara da dobijem i ovakve komentare, ali upravo u tom grmu leži iskren savet za ovo malo opozicionih političara u Srbiji. U stvari, to je nešto što je pre skoro sto godina rekao Oven D. Jang, američki industrijalac, diplomata i osnivač RCA (Radio Corporation of America): “Čovek koji ume da se stavi u kožu drugih ljudi i da gleda stvari njihovim očima, ne treba da brine za vlastitu budućnost!”