Piše Ivan Mrđen: Roditelji srpskih suza

Preksinoć na šestom obeležavanju godišnjice “Oluje” Aleksandar Vučić je istakao da je “ponosan što srpska suza posle mnogo decenija ima roditelja”. I dodao da je “ponosan što Srbi imaju svoju slobodnu i nezavisnu državu koja sme da izađe u odbranu grobova, ali i svoje budućnosti”, te da “više zločine protiv našeg naroda ne nazivamo incidentima, već pravim imenima”.

A pre godinu dana, 24. jula 2019. u jednom od neprestanih televizijskih intervjua, tog puta za RTS, predsednik svega ovoga je rekao da “srpska suza nije imala, niti će naći roditelje”. I još je dodao da “moramo da se izborimo za bolju, snažniju i jaču Srbiju, za našu bolju budućnost, da prećutimo mnoge stvari, ali da počnemo, a kad počnemo da govorimo da ne ugrožavamo svoju budućnost nijednog sekunda”.

Iako se neke poruke sa račanskog mosta mogu posmatrati kao povratak radikalskim korenima i retorici, ovo naprasno utvrđeno “roditeljstvo” predstavlja izraz uverenja da je država Srbija u međuvremenu toliko ojačala da može da ispravi sve “krive Drine” iz ne tako daleke prošlosti. Uglavnom prema “svim našim neprijateljima”, mada je posle dužeg vremena prvi put DNK srpskih suza potražen i „kod kuće“, možda i zbog činjenice da se u trenutnom političkom vakuumu mogu komotno napadati doskorašnji koalicioni partneri.

„Hoću da se posebno izvinim našim Krajišnicima zbog te 1995. godine, zato što je Srbija sramno ćutala i nije dala da uđete u centar Beograda, kako bi se sakrile razmere stradanja našeg naroda”, rekao je Vučić na skupu “bez prisustva velikog broja ljudi”, ne toliko zbog aktuelne pandemije (bilo je i gorih trenutaka i većih skupova), koliko je upadljivo bilo odsustvo socijalista.

Zato je veoma poučno pročitati juče na ovom mestu pomenutu knjigu “Sudbina Krajine” kolege Srđana Radulovića, koji je veći deo ratnih godina proveo u Kninu a ovu hronologiju napisao krajem te 1995. godine, posebno opis događaja uoči “Oluje”.

Kad je krajem jula hrvatskim snagama prepušteno Bosansko Grahovo, što se smatra ključnim strateškim razlogom pada Republike Srpska Krajina, njen tadašnji predsednik Milan Martić je preko kninske trelevizije uveravao sugrađane da “Srbija sve ovo ne može mirno posmatrati”, a sledećeg dana su u Knin došli patrijarh srpski Pavle, vladika Atanasije, general Ratko Mladić, kapetan Dragan…

U četvrtak 3. avgusta patrijarh je pozvao narod da “čuvajući svoje domove, svoje grobove i svoje svetinje otanemo svoji na svome”, Atanasije je grmeo da će “Grahovo biti srpsko u najskorije vreme”, a Milan Martić je na kraju skupa poručio da “nema te sile koja može zauzeti Knin”.

“Njegov imenjak Babić, koji je stajao po strani nije progovorio ni reč; kapetan Dragan je proparadio Kninom u uniformi i otputovao za Beograd; Ratko Mladić je sutradan bio u Drvaru gde se srdačno pozdravio sa rukovodstvom Republike Srpske, iako se samo nekoliko dana ranije navodno oko Grahova posvađao sa Radovanom Karadžićem; Srpskom vojskom Krajine je komandovao general Mile Mrkšić po zadatku poslat iz Beograda, bivši premijer Borislav Mikelić je već otišao za Beograd… Evakuacija stanovništva, nakon pada Grahova, nije se mogla zaustaviti, jer bi takvu odluku morali da donesu oni koji su već sklonili ‘na sigurno’ svoju decu” – napisao je Radulović.

Sve su to nesretni roditelji i kilave babice srpskih suza u koloni kojom je više od 200.000 ljudi zauvek napustilo svoje domove. I to Srbija, takođe, nikad ne bi smela da zaboravi!