Piše Ivan Mrđen: Propast u dva pravca

Igrokaz pred Domom Narodne skupštine i onaj u velikoj sali deo su iste slike propasti višestranačja u Srbiji posle tri decenije pokušaja da se na osnovama trostrukog karaktera vlasti izgrađuju i razvijaju država, društvo, institucije, politički život...

Kao što opoziciono nastrojeni građani nisu mogli da se povedu za liderima za jednokratnu upotrebu, tako ni oni koji su prošli kraj Rosandićevih konja i postrojenih gardista ne mogu za sebe da kažu da su „narodni poslanici“, jer za njih kao takve niko nije ni glasao, a mnogi su toliko bezlični i nepoznati da je morala žandarmerija da ih legitimiše.

Reč je, dakle, o propasti koja je višedimenzionalna i neizbežna, koja satire sve pred sobom kad god se čovekova sposobnost za podaništvo, licemerstvo, konformizam, bezobzirnost, nasilje, zločin i beščašće sistemski opravdava, ohrabruje i upotrebljava. Reč je, kako je to u pogovoru knjige Branislava Jakovljevića „Smrznuti magarac i drugi eseji“ („Mostart“, Zemun 2017.) napisao Sreten Ugričić o „pustošenju na svim nivoima stvarnosti i svesti, na svim nivoima društvenih odnosa i subjektivnog iskustva, o ’totalnosti nasilja’ i o očiglednom trajnom odsustvu reakcije savesti i sramote“.

Žalosnom protestu ispred i tužnom skupu u skupštinskom zdanju zajedničko je baš to poništavanje razlika između istine i laži, dostojanstva i sramote, pravednosti i nepravde, otpora i trpljenja, dobra i zla… Bertold Breht je napisao da „ako dobrota u društvu nije uspostavljena kao potreba, niko neće moći ostati dobar zadugo“, jer će se svih očekivati povinjavanje svakodnevnim poniženjima i samoponiženjima.

Rezultat je sistem koji je Jakovljević nazivao „patološka normalnost“ i koji smo na delu videli i juče, jer je „njena glavna odlika naizgled dobrovoljno prihvatanje prisilno nametnutih uslova i pravila života“.

Ako je nesretnicima koji su glumili sreću što su (opet ili prvi put, svejedno) u skupštinskim klupama već sasvim normalno da pristaju na takve uslove i pravila, utemeljenih na lažnim izborima, zaista nema valjanog odgovora na pitanje zašto sve to prolazi bez vidljivijeg otpora „dobrih ljudi“.

Čarls Bukovski je napisao da „kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena“, ali takav izgovor, danas i ovde, ne vredi baš puno. Osim za one koji zaista i odu!