Piše Ivan Mrđen: Priče iz “Starog bunara”

Uviđavan kakav jeste, Dule nije hteo da troši reči na ovu budalaštinu, pa je samo napomenuo da bi mi rado poklonio jedan primerak njegove knjige “Japan prvak sveta u fudbalu”, posvećenu malo istorijatu Kluba a mnogo više navijanju njegovih članova za fudbalere i fudbalerke iz “Zemlje izlazećeg sunca” na nekoliko velikih takmičenja.“Kruna” te privrženosti bila je titula svetskih šampionki, koju su reprezentativke Japana osvojile u Nemačkoj, uz prisustvo Dušana Stojića na finalnoj utakmici 17. jula 2011. na Wald stadionu u Frankfurtu. One su u produžecima, posle 2:2 u regularnom toku, savladale favorizovane Amerikanke boljim izvođenjem penala.Dule mi je prekjuče doneo ovu knjigu, u koju je uvršten i jedan moj komentar iz decembra 2018. godine, na moju omiljenu dušanovačku destinaciju – restoran “Stari bunar”, a pažnju mojih drugara sa redovnih okupljanja sredom privukla je njegova pesma “Najdražem caru na planeti zemlji”, koju bi vajni ministar vojni mogao da nauči u slobodno vreme.(“Neka čuje čovečanstvo, da smo uz Vas Veličanstvo, i boginja s nama slavi, svi želimo da ste zdravi. Niko ovde iz Japana nije više tuđi, kad zajedno mi pričamo o planini Fuđi, kad kuvamo mi škembiće i pijemo sake, glasna nam se pesma čuje do lepe Osake...”)*     *     *“Prošlo je od tada više od pedeset godina. Pamtim kako nam je moj otac, čitajući novine, rekao: ‘Vidite, Boga vam, u Japanu se ubio neki direktor, jer je voz zakasnio nekoliko minuta’. Od tog momenta sam počeo da razmišljam kakav je to narod, kakva je to država” – objasnio je Dušan Stojić na početku njegove lepe knjige kako je došlo do toga da se zaljubi u ovu daleku zemlju i njene ljude.Kad je pre još malo pa sedam godina prvi ansambl KUD “Branko Cvetković” gostovao u Japanu (pišem već danima o tome kako nikog ne dotiče što su ih Orbovićeve siledžije izbacile iz njihovih prostorija na uglu Sarajevske i Miloša Pocerca), delegacija društva koje su osnovali železničari i brodari primljena je na visokom nivou u direkciji tamošnje železnice.Moj prijatelj Jovan Šijački, tadašnji predsednik KUD, koji je čitav radni vek proveo u “Železnicama Srbije”, kasnije mi je u bašti “Starog bunara” ispričao kako prevodilac nikako nije uspevao da na japanskom kaže “izuzetno ne saobraća”. To je izraz koji se i dan danas redovno čuje po peronima ovdašnjih železničkih stanica (ako uopšte uspemo da ih pronađemo).*     *     *Juče je moj prijatelj Slavko Petrović, gazda “Starog bunara”, proslavio 65. rođendan i stekao uslov za penziju. Ne verujem, međutim, da će to nešto promeniti u njegovom životu, ma koliko želeo da se više posveti unučićima Aleksi, Uni i Srni (a uskoro će i četvrto), svom hobiju lovu ili uzgajanju vina u rodnom kraju.Jednostavno, to mu neće dozvoliti njegovi mnogobrojni prijatelji, koji ga već decenijama prate, od “Sporta” na Autokomandi, preko “Dušanovačkog cveta” do već više od decenije kultnog restorana  na uglu Ozrenske i Vidske.Slavka i njegovu suprugu Canu sam upoznao pre četvrt veka, zahvaljujući legendarnom Vasiliju Radoviću (1947-2014), u čiju čast petkom, kad sam u Beogradu, popijemo po piće za njegovim “astalom do stuba”.“Naš Slavko ni rođendan ne može da ima bez svojih stalnih gostiju”, našalio se juče njegov večiti kompanjon Milan Ocokoljić, podsetivši me da su juče duvali u svećice i stalni gosti  “Starog bunara”, naši prijatelji Radovan Bogojević i Veselin Marković (obojica po 66), kao i doktor Aleksandar Milovanović (samo 57).*     *     *“Prijateljstvo, zanat najstariji” – naslov je jugoslovenskog filma iz 1968. godine (scenario Brana Crnčević, režija Aleksandar Đorđević, u glavnim ulogama Dragoljub Milosavljević Gula, Slobodan Aligrudić, Ružica Sokić i Taško Načić, sve legenda do legende). To želim već skoro pet godina da prenesem mojim kolegama, nekadašnjim učenicima iz beogradske rubrike “Blica”, kad se okupimo pod sloganom “Pet Pe” (Prvi Petak u Parnom mesecu Pivo sa Prijateljima).Počeli smo 1. aprila 2016. u restoranu “Palilula”, sastavili već 28 okupljanja u nekim meni takođe omiljenim mestima (“Korčagin”, klub “Akord”), da bismo se poslednji put okupili 2. oktobra prošle godine u bašti “Starog bunara”. Tada smo se složili da više nećemo menjati lokaciju, ali su se izmenile okolnosti, pa ni u decembru, a bogami ni večeras nećemo moći da se družimo (zbog skraćenog radnog vremena ugostiteljskih objekata).Ostaje nada da će u petak 2. aprila, kad budemo obeležavali pola decenije ovog poduhvata, mere za sprečavanje pandemije biti ako ne zaboravljene, ono bar znatno blaze. I da ćemo moći da sedimo u bašti…“Stari bunar” je tu, vazda spreman za nove priče!