Piše Ivan Mrđen: Poziv iz zatvora

Nemam običaj da čitaoce mojih komentara, a pišem ih svakodnevno već duže od 16 godina, gnjavim problemima sopstvene nekreativnosti i nekompetentnosti, ni kad me s vremena na vreme zapljusne belina monitora, ni kad ne znam povodom koje od "tema dana" bih se "obratio naciji", kako to voli da kaže kolega Stojan Drćelić.

Sve češće sam sebi ličim na nekog nesretnika iz američkih filmova koji ne zna čiji broj da pozove za onaj jedan poziv iz zatvora, jer koju god temu da dotaknem – već sutra biće pogrešno, različito protumačeno i, što je jedino sigurno, skrajnuto zbog nečeg „najnovijeg“ i „najvažnijeg“. Što bi rekao moj prijatelj, dr Miroljub Stojković, „nema te gluposti koju nismo u stanju da preko noći pretvorimo u masovnu pojavu“.

Izložio sam prethodnih dana neka moja razmišljanja o mogućem delovanju tzv. bojkot opozicije za predsedničke izbore u proleće 2022. godine, ali sam, bez obzira na solidnu podršku ideji „Traži se Čovek“, shvatio da većinu ljudi više brine novi talas zaražavanja korona virusom i sve evidentnije posustajanje zdravstvenog sistema.

Međutim, ako bih u ovom trenutku (četvrtak 2. jul, rano popodne) posvetio odgovarajuću pažnju ovim problemima, rizikujem da već večeras ispadnem „glup u društvu“, jer se očekuje novo spektakularno obraćanje naciji predsednika svega ovoga, sve sa „najnovijim podacima“ i najavom „novih mera“. I onda će da krenu razglabanja o policijskom času, neodgovornim građanima, maskama, testovima, Kriznom štabu, kuda na odmor, sve do dekoltea one doktorke… Zbog toga ovaj „poziv iz zatvora“ želim da iskoristim da vas još jednom podsetim šta sve nikako nije uticalo na pojavu, širenje i povratak smrtonosnog virusa.

Dakle, niko se nije zarazio zbog februarskih šegačenja sa stvarnom opasnošću i preporuka „šopinga“ u Milanu, nisu uticale ni gužve u naprednjačkim kancelarijama za potpisivanje podrške njihovim i ostalim „kome kol’ko treba“ listama, niko nije stradao zato što nije na vreme nabavljena neophodna oprema ili što je njena raspodela zavisila od slobodnih termina za televizijska uručivanja, nisu ničim uticali ni „spontano“ okupljanje lokalne bizonerije po krovovima i dovođenje pet hiljada SNS-ovaca da pred Domom Narodne skupštine kažu šta misle o dvojici poslanika na stepeništu, niko se nije zarazio kad je Rasim Parlov skak’o u publiku, nikakav efekat nisu imali ni izbori, ni pobedničko kolce naprednih trubača, ni izbori poks-le izbora… Nisu krivi ni derbi i finale kupa sa publikom, ni teniski turnir sa pratećim žurkama, ni simpozijumi po planinama…

Dopunite ovaj niz po sopstvenom iskustvu, samo vas molim da me ne pitate „a ko je kriv“, jer mi ne pada na pamet ništa drugo osim onog Balaševićevog „sorry matori, krivi smo mi koji smo ćutali“!