Piše Ivan Mrđen: Parče novina u novčaniku

Ne toliko zbog podataka da je najmlađi Ocokoljić sačekao da „nabaci“ četiri ipo kilograma i 56 centimetara dužine, tek da niko i ne pomisli na ono „nejaki Uroš“, još manje zbog toga što bih obavezno pomenuo i doktorku Vesnu Aleksić Veličković i njenu ekipu iz porodilišta u Višegradskoj, pa ni zbog Nikoline mame Jasmine i Aninog oca Rista, koji već dva dana takođe slave... koliko zbog nečega što mi je moj prijatelj „Cokan“ rekao pre nekoliko godina, nekim sličnim povodom: „Novine žive duže od jednog dana, samo kad pišu o nečemu o čemu ne pišu svakog dana“.O tome bi, „kao od šale“, mogla nešto da posvedoči i naša draga koleginica Nataša Latković, da pomenem samo nju od desetine kolega, prijatelja i meni nepoznatih čitalaca, u čijim novčanicima se nalazi neki moj zapis sa oba kraja one životne crtice, koja povezuje rođenja i radost s jedne i odlaske i ponos s druge strane.Svojevremeno je nezaboravni Raša Popov u predgovoru za moju knjigu „Sa Beogradom na Ja“ (“Mostart“, Beograd 2011.) napisao: „Pre sto godina u Knez Mihailovoj je jedan stolar držao radnju sa simboličkom firmom 'Krst i kolevka'. Tesao je sanduke i deljao kolevke. Za poslednji čovekov dah i za prvi jecaj... Kadgod se u njegovom okruženju rodi neki novi Beograđanin, Mrđen kao veoma važne javlja podatke o njegovoj dužini i težini. Osim ljuljanja kolevki u piščevoj okolini s neumitnom redovnošću se oglašavaju i pogrebna zvona. Kadgod mu umre koji prijatelj, iz mladosti ili iz poznijeg života, naš hroničar to javlja kao usudno važnu vest. Što ona i jeste.“Ti parčići novina u novčanicima, rasuti širom grada i kroz nekoliko generacija, imaju vrednost upravo zbog toga što su to zaista važne vesti. Možda jedine koje nešto znače. I što one, takve kakve jesu, ne trpe ni ispravke, ni naknadnu pamet, ni neumesne komentare, čemu je izloženo maltene sve što se objavljuje po savremenim medijima i društvenim mrežama.Nadam se da mi moji prijatelji Ocokoljići i Kolakovi neće zameriti zbog ovog skretanja sa radosnog događaja, ali sve češće prepoznajem tu vrstu samozaljubljenosti, kad nisu važni ni povod, ni konkretni ljudi i njihove životne radosti i drame, već se u prvi plan stavlja šta JA o svemu tome mislim i šta JA imam da kažem.Preneo sam juče tvit Lozničanina Živana Gajića o preranoj smrti njegovog prijatelja, 61-godišnjeg Dušana Pavlovića, kome su od marta do decembra u Valjevskoj bolnici odlagali ugradnju stenta. Vidno potrešen, Živan je pogrešno napisao „ugradnju stenta na srcu“, da bi se istog trenutka javila neka dežurna dušebrižnica i ispravljačica, ovoj je ime Isidora, sa komentarom: „Stent ide na arteriju, ne na srce. Nešto smrdi ovaj tvit...“Živan je smogao snage da odgovori kako „zbog ovakvih, kakva je ova Isidora, mi smo tu gde jesmo, kao da je bitno gde ide stent, ako čoveka i mog prijatelja više nema, jer je prestalo da radi njegovo srce“.Kad je pre desetak dana na sajtu Tolerancija Srbije osvanuo jedan oglas iz „Novina Serbskih“, objavljen 3. januara 1874. godine, u kome kragujevački trgovac Jovan Atanasković i zet mu, oficir Luka Tufekdžić obaveštavaju da im „zbog slabosti u familiji nije moguće primati goste na našu slavu Svetog Jovana“ i da s toga „molimo prijatelje i drugove da nas tog dana od posjete poštedeti izvole“, prvo je ragovala izvesna Jasmina iz Lebana, koja sada živi u Švedskoj, napisavši: „Srbin nekaže posjete“.Nemam baš običaj da se upuštam u polemike na društvenim mrežama, posebno sa nekim ko „ne kaže“ napiše zajedno, ali mi došlo da uzviknem: „Jedi, bre, govna!“. Ljudi živeli u Kragujevcu, druga polovina pretprošlog veka, slavili Svetog Jovana, Atanasković i Tufekdžić se prezivali, a nekima što sad mere da li je sve u duhu SRBSKOG jezika smeta ijekavica.Kad već nisu dovoljno pametni da shvate neprolaznu vrednost svakog sačuvanog parčeta novinskog papira!