Piše Ivan Mrđen: Osmi mart i dva cveta više

Kao “novinar iz stare škole”, ona se osećala tako ponosno, jer se mladi kolega bavio ovom temom sa mnogo zrelosti i ozbiljnosti, postavljajući prava pitanja.“Kao zaposlenoj mami, drago mi je što smo razgovarali i o ravnoteži između posla i života i zašto je to precenjeno (priznajmo - zaposlene mame nikad nisu u ravnoteži) i zašto još moramo da slavimo Osmi mart i razgovaramo o (ne)ravnopravnosti polova. Kao nova ‘mompreneur’ (moderna krilatica za ‘mama preduzetnik’), osećam se tako osnaženo da nastavim da jurim svoje snove, sa svoja dva sina i za njih. Jer sam itekako svesna da oni pomno prate svaki moj korak i da iz toga uče” – napisala je ponosna mama i još ponosnija direktorka firme “Inteleier”, zadnja pošta Dubai.Ona je podsetila na reči američkog filozofa Ralfa Volda Emersona (1803-1882) da su „muškarci ono što su ih majke stvorile“, što je prilika da pomenem da je pre nekoliko dana i njen mlađi sin, 11-godišnji Filip, zakoračio istom stazom, jer mu je u školskom magazinu “Win Times” objavljen tekst na čitavoj strani, pod naslovom “Košarka ili fudbal”.Zasluge za njegovo tako dobro poznavanje materije svakako pripadaju i gospodinu Anisu Makruzu, u čijim sportskim školama, ali i pod istim krovom, naši zlatni dečaci “popravljaju svoj karakter”, kako je napisao budući izveštač sa Olimpijskih igara. O njemu je sa dužnim poštovanjem govorio i Petar u svom projektu, predstavivši ga kao “my stepfather”, zbog čega je i naša Marina mogla da napiše:“Potrebni su nam takvi jaki muškarci, koji će se pridružiti našem osnaživanju, dati prave primere o ženskoj moći i zajedno sa nama napraviti razliku.”*     *     *Prethodnih godina uglavnom sam izbegavao da se posebno bavim Osmim martom, a kad sam to činio – bolje da nisam, jer od jeftinih viceva nema mnogo vajde ni za osnaživanje žena, niti me je to vadilo u očima više nego brojnih članica naše porodice.Tako sam, na primer, 2011. godine, da ne bih ponovio dosetku koju sam što za Osmi mart, što za Dan zaljubljenih, iskoristio nekoliko puta (“Kupite voljenoj ženi cveće, ali ne zaboravite ni onu kod kuće”), ispričao vic o dva Zagorca koji pecaju i piju gemišt. ”Mislim, da se bum razvel od svoje žene, već dva meseca nije progovorila z menom”, reče Štef. Joža peca, pije gemišt i kaže: ”Rađe se premisli Štef, takvu žensku je teško najti!”Godinu dana kasnije sam napisao da “o ženama, poslovima koje dobijaju i osnovnim životnim rezonima bolje od svega govori jedan stari vic, na koji me je podsetio moj prijatelj Miroslav ‘Dado’ Hegenberger, koji već godinama živi u Kanadi”. Elem, na nekoj televiziji,  u jutarnjem programu, novinarka na pijaci pita neku baku koja prodaje svoje proizvode: “Zašto je kod vas sve tako skupo?”, a ova joj odgovara: “Nije, dete, ova moja roba skupa, već si se ti loše udala!”Pokušavajući da pronađem nešto što povezuje svih sedam žena u mojoj porodici, osim lepote naravno, uspeo sam da utvrdim da je svima, od najstarije Mire do najmlađe Dunje (pozdrav i Mileni, Maji, Marini, Taši i Ani), osnovna crta karaktera – tvrdoglavost, o čemu sam nešto napisao 8. marta 2016. godine:„I kad sam već hteo da odustanem od ideje da im na tom tragu smislim čestitku za današnji praznik, jedna od njih mi je objasnila da 'tvrdoglavost može biti i vrlina, jer neke od nas tvrdoglavo vole, sve tvrdoglavo guramo kroz život, tvrdoglavo nešto tražimo i guramo po svom, a onda budemo i tvrdoglavo popustljive, što nam nije teško jer se iza svih tih tvrdoglavosti krije ljubav'. Priznajem, nisam baš sve razumeo, pa ću zato za osmomartovsku čestitku na na širem planu prepisati sjajan tvit Aleksandre Sandre Đurđević: 'Tajna života je – izdrži! Dok se ne navikneš!' To je ono što tvrdoglavo proživljava većina žena u Srbiji.“Tri godine kasnije je Osmi mart baš lepo “pao”. U petak, pa tradicionalne proslave “za naše drage koleginice” mogle da potraju do duboko u noć (ko se još seća, tada su se još kafane zatvarale u vreme kad su se otvarale pekare). Međutim, moj opis tih “proslava” nije se baš dopao mnogim čitateljkama:“Sa  njih će, kao i da je neki drugi radni dan, prvo otići mame koje moraju da pokupe decu iz vrtića ili škole, svrate do prodavnice, pripreme večeru, stave veliki veš u mašinu koju će uključiti kad ‘dođe jeftinija struja’… Onda će se polako izvući i, pod nekim glupim izgovorom, izgubiti usamljene devojke u poodmaklim godinama koje ni u firmi niko ne primećuje… Ostaće nekoliko veteranki tek da vide da li će se i ove godine napiti i ‘smuvati’ isti kao tokom prethodnih proslava, poneka taze raspuštenica koja je o tome sanjala dok je prva odlazila sa sličnih partija i poneka kandidatkinja za raspuštenicu, kojoj se upravo muž javio da će morati malo duže da ostane, jer u njegovoj firmi svi moraju da slave Osmi mart sve dok je tu gazda sa ‘onom svojom’… A kad se sve završi ostaće uigrana muška ekipa da bulji u pevačicu i zgražava se što su neke feministkinje okačile lilave kacelje na spomenike Nikoli Tesli, patrijarhu Pavlu, Jovanu Cvijiću, Josifu Pančiću, Dositeju Obradoviću i Borislavu Pekiću.”P.S. Pošto sam najveći deo ovog teksta prepisao, što od članova moje porodice, što moje bajate komentare, prilika je da se izvinim kolegi Ivanu Đurđeviću iz “Blica”, čija sam dva pasusa preneo u kolumni, koja je objavljena u subotu (“Svi smo mi mutavi”), bez navođenja autora i izvora. Nije pošteno da pišem o tome kako se KK “Partizan” obrukao povodom smrti legendarnog Milenka Savovića (1960-2021) i prethodnom odavanju pošte pogrešnim ljudima na pogrešan način, a da se pri tome i sam brukam i to činim na pogrešan način.