Piše Ivan Mrđen: Od rođendana do rođendana

Pomenuo sam pre petnaestak dana (26. januara), u kontekstu priče o ljudima koji su se proslavili i obogatili, iako su novi posao počeli da rade u poodmaklim godinama, da nam je iz Dubaija, sa zaglavljem novoosnovane kompanije "Intelier" stigla sjajna brošura, koju je taze preduzetnica Marina Mrđen radno nazvala "Moj mali marketinški priručnik za velike pobede".

Nameravao sam da danas, kad Mirina i moja najmlađa ćerka puni 41 godinu, kao svaki ponosan roditelj („nije što je naša, ali…“), napišem nekoliko lepih rečenica o ovom izdanju, tim pre što sve odštampano na kunstdruku i upakovano u čvrste korice deluje zaista moćno (hvala mom prijatelju „Perši“ iz „Skripta internacional“).

Slučaj je hteo da je juče proslavio 67. rođendan moj prijatelj Petar Đukić, koga sam prvi put pomenuo na ovom portalu pre nešto više od pola godine (2. jula 2020.), kad sam napisao da nekog NN (novog, neokaljanog) kandidata opozicije za predstojeće predsedničke izbore nema ni na vidiku.

Ali i da je najgore od svega što će još dugo „ispod radara“ ostati neki zaista vredni, ugledni, čestiti i politikom nezaraženi pojedinci, zato što ih niko ozbiljno ne traži, ali i što je većini takvih ljudi ispod časti da ih predloži bilo ko od sadašnjih političara.

Tom prilikom sam pomenuo profesora u penziji, doktora nauka Petra Đukića, napisavši da je rođen u Arilju, odrastao u Užicu, širom Srbije poznat kao planinar, Beograđanin u pravom smislu, iškolovao najmanje četrdeset generacija studenata na Tehnološkom fakultetu, ugledan ekonomista, sjajan publicista, borac za zaštitu prirode, kao naučnik poštovan i na Zapadu i u ostatku sveta, stranački neokaljan, divan suprug, otac i deda…

Pošto se u minulih šest meseci baš niko od vajnih opozicionara i njima naklonjenih medija nije prešao da makar pita „ko je taj čovek“, još manje da zatraži kontakt (osim kolege Velimira Perovića iz Bete), ostaje mi da se nadam da se ta družina uveliko bavi ozbiljnim poslom, kakav je plasiranje u javnost „novog političkog proizvoda“ ili makar pakovanje onoga što imamo u bolju ambalažu.

O tome u „marketinškom priručniku“ firme „Intelier“ ima nekoliko korisnih, pa još i besplatnih saveta, počev od onog da je najvažnije da svi „čuju za vas“. „Vreme je da prodrete na tržište, pronađete svoj način predstavljanja i jasno i glasno se obratite onima koji baš vas traže i očekuju. Da pokažete ko ste i da naglasite razliku u odnosu na druge“, piše Marina Mrđen.

„Kako kad nemamo pristup televiziji, na kojoj je naš protivnik dvadesetpet sati na dan“, zakukaće istaknuti opozicionari i njihove evet-efendije (nema stranke bez takvih). Takvim pristupom unapred alimentiraju sebe što se ne bave ni onim marketinškim aktivnostima koje su im (još) na raspolaganju.

Od aktivnijeg prisustva na internetu, preko blogova i članaka do sopstvene video produkcije, od delovanja u lokalu do formulisanja strategije za kampanju na nacionalnom nivou. Više od polovine potrošača smatra da je video najkorisniji deo svake prezentacije. Pri tome je naročito važan savet da „na uspeh mogu da računaju samo one poruke koje istovremeno sadrže osećaj za istoriju i delić budućnosti“.

Izgradite svoju društvenu prisutnost i bez mejnstrim medija. Stvorite svoj e-bilten, bavite se pojedinačnim slučajevima preko kojih se najlakše prilazi potencijalnim pristalicama, podelite svoje znanje… ne bih da nabrajam dalje da ne ispadnem smešan u društvu ako se sve to već radi. Možda je, na kraju krajeva, samo moj problem što to ne primećujem.

Marina Mrđen je svoj „priručnik“ završila onako kako treba za pametne i poslovne ljude. „Napravite plan“ – logično sledi nakon što im serviraš sve mogućnosti za marketinšku promociju i ukažeš na čitav spektar učinkovitih aktivnosti. Kod nas se, na žalost, sve to dogodi na početku, kad pravimo sjajne planove, ubeđeni da baš mi najbolje sve o svemu znamo. A onda na tome sve i ostane!

Ostao sam, izgleda, i ja razapet između dva rođendana, današnjeg ćerkinog i jučerašnjeg mog dragog prijatelja. U julu sam se našalio da bi Petra Đukića režimski tabloidi razvlačili zbog neprijavljenog ježa u dvorištu, u septembru sam, pod utiskom zbivanja u Crnoj Gori, ponudio nešto ozbiljniji zaključak: Možda sa nekim novim Krivokapićem nećemo moći odmah da nakrivimo kapu, ali bez njega – jebali smo ježa!

Bojim se da ću kroz godinu dana moći da ponovim samo tri poslednje reči!