Piše Ivan Mrđen: Nikad lepše „novo lice“

Pre dva dana, 23. novembra, navršilo se 23 godine od kako je u Parizu, nešto posle 50. rođendana, preminuo profesor dr Ivan Đurić, svojevremeno kandidat na prvim višestranačkim izborima za predsednika Republike Srbije. Revnosniji pratioci zbivanja po ovdašnjim društvenim mrežama morali su da primete da je ova godišnjica ispraćena sa mnogo više objava i poštovanja prema liku i delu jednog od naših najpoznatijih vizantiologa.

To se preplitalo sa komentarima na onaj deo ovonedeljnog „Utiska nedelje“, u kome su Olja Bećković i njeni gosti (reditelj Gorčin Stojanović, urednik Nove srpske političke misli i bivši poslanik Đorđe Vukadinović i aktivista kraljevačkog Lokalnog fronta Predrag Voštinić) raspredali o nesposobnosti opozicije u Srbiji da prepozna, aktivira i sačuva „nova lica“ na političkoj sceni i u javnom životu. Novi šlagvort za staru priču dobili su pobedom 27-godišnjeg Draška Stanimirovića na lokalnim izborima u Banjaluci, koju su čitave protekle sedmice raznorazni analitičari veličali po sistemu „evo šta se dogodi kad se pojavi novo lice“.

Ako se, za trenutak, vratimo u nesretnu 1990. godinu i u vreme već pomenutih prvih predsedničkih izbora u Srbiji videćemo da je u pravoj poplavi „novih lica“ (od ukupno 32 kandidata na prste jedne ruke mogli bi da se izbroje iole poznatiji) jedino dr Ivan Đurić bio značajno osveženje i nagoveštaj nekakavih promena u sumornom, turobnom i duboko provincijalnom političkom životu.

Tih 277.398 glasova za njega (5,52 odsto od ukupno 5.029.123 važeća listića) nisu, međutim, došli na lepe oči i prijatno lice tada 43-godišnjeg Beograđanina, kako su to ovih dana pokušali da objasne neki zagovornici kukumavčenja za „novim licima“, već su rezultat činjenice da su iza njega stajali Savez reformskih snaga Srbije tadašnjeg uspešnog ekonomskog reformatora, saveznog premijera Anta Markovića i Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu kao prva novoosnovana i intelektualno najjača opoziciona politička snaga, kome je na čelu u to vreme bio Nebojša Popov.

Istorija je već arhivirala podatak da su građani Srbije, nenaviknuti na višestranačje, zaluđeni propagandom „TV Bastilje“ i režimskih listova, nadahnuti „događanjem naroda“ i „antibirokratskim revolucijama“, uvereni da je „rešeno kosmetsko pitanje“… najviše glasova dali tadašnjem neprikonovenom vođi Slobodanu Miloševiću (3.284.799 ili 65,34 odsto). Na drugom mestu bio je lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković (824.674 ili 16,4 odsto), a još je samo profesor Đurić na trećem mestu uspeo da prebaci famoznih pet odsto.

Znam, neki će odmah reći da to nije bitno za predsedničke izbore, ali ove rezultate Draškovića i Đurića treba posmatrati i kroz prizmu dve zablude sadašnje jadne pozicije srbinajske opozicije kojoj su i tri odsto veliki k’o kuća. Iza Draškovića je tada stajala koliko toliko udružena opozicija, jer Demokratska stranka nije istakla svog kandidata za Andrićev venac, a Đurić je bio ne samo novo, nego možda i najlepše lice ovdašnje politike, koga starije sugrađanke još pamte po nadimku „Barbika“.

Pošto sada živimo u nečemu što veoma podseća na devedesete godine prošlog veka u smislu svega što se događalo posle ovih i istovremeno održanih parlamentarnih izbora, umesto „sećanja proceđenih kroz vreme“, u koja spadaju i neka neumerena veličanja Ivana Đurića („došao niotkuda i sam osvojio trista ’iljada glasova“) – nije na odmet u još nekim analogijama sa tim vremenom potražiti odgovore za buduće delovanje ovdašnje opozicije. Ako je uopšte ima i ako joj je uopšte do delovanja.

Izvikani vođa, anestezirani narod, poslušni činovnici, preplašeni penzioneri, disciplinovani mediji… sve to, na žalost, vidimo i trideset godina kasnije. S druge strane, kao što je tada bivšim borcima, penzionisanim vojnicima i državnim službenicima, pristižućim izbeglicama, aktivistima po mesnim zajednicama i učesnicima mitinga kao strašilo prikazivan i kao opozicioni lider nametan lik bradatog, razbarušenog, nedoslednog i politički neprofilisanog Draškovića, tako se sada sve što makar i pomisli da pruži nekakav otpor odmah proglasi za političko nedonošče onog „tajkuna, prevaranta i lopova“.

Metod je isti, ako opozicija već mora da postoji držimo u fokusu nekoga koga smo dovoljno oblatili da će ozbiljno razmisliti da li da se anagažuju i intelektualci i „neki novi klinci“. Slobodan Milošević je počeo da pada onog trenutka kad je barjak promena preuzeo dr Zoran Đinđić, a na talasu opšteg nezadovoljstva i prvih pobeda na lokalnom nivou isplivali relativno mladi, tada prilično sveži i uglavnom novi likovi.

Ni prvog, ni drugih, na žalost, još nema ni na pomolu!