Piše Ivan Mrđen: Neki Srbi, nešto drukčiji

Optimisti misle da “Bosna i Hercegovina može postati najjači stub stabilnosti u regionu, što će moćne susede odvratiti od snova o podeli njene teritorije, zbog kojih je i započeo rat, sa više od 100.000 mrtvih, razaranjima i seobama”. S druge strane, stoje podsećanja na neslavan kraj mnogih “neprirodnih koalicija” na političkoj sceni svih novonastalih državica na teritoriji nekadašnje SFRJ.Da podsetimo, “Četvorka” je popularni izraz za zajedničko delovanje Socijaldemokratske partije BiH, organizacije “Narod i pravda”, Naše stranke i Nezavisne bosanskohercegovačke liste, koje su zajednički nastupile na lokalnim izborima u BiH 15. novembra ove godine.„Ovdje su četiri političke partije koje su ideološki različite, ali koje su postigle dogovor oko nekih stvari koje smo radili i u prošlosti. Radeći u kantonalnoj vladi pokazali smo da se može nositi sve oko čega postoji konsenzus i oko čega želimo da sarađujemo “, rekao je predsednik SDP Nermin Nikšić.Bilo kako bilo, došao je i taj dan da u Sarajevu na izborima za lokalnu vlast pobede partije i koalicije koje nemaju nacionalni predznak. I ne samo to, nego je u opštini Centar za načelnika opštine pobedio građanin Srđan Mandić, dok ostali izabrani načelnici opština složno pozivaju Bogića Bogićevića da prihvati funkciju gradonačelnika Sarajeva!“Ovih nekoliko podataka predstavljaju ekskluzivost i kuriozitet političkog zaokreta pre svega u svesti građana koji su prepoznali da im u višedecenijskom očekivanju boljeg života nacionalnost političara više nije nikakva garancija. Iza Mandića i Bogićevića stoji većina građana Sarajeva svih nacionalnosti pa time njihova nacionalnost nema nikakvog značaja”, napisao je ovih dana kolega Dragan Stojković, koji već godinama pomno brati zbivanja u svom rodnom gradu.Upravo zbog Bogićevića i Mandića je više nego primetno zaglušujuće ćutanje s ove strane Drine, naročito prorežimskih medija i tzv. “patrijotskih sajtova”, onih po kojima je “čudesni Jokić sve sam uradio”, ako košarkaši Denvera pobede, odnosno “ne može Jokić sam” ako su njihovi protivnici u NBA u nekom meču bolji. Ta bratija bi u svakoj drugoj prilici veličala pobedu Srba nad Muslimanima, posebno nad “ozloglašenim” Bakirom Izetbegovićem i njegovom Strankom demokratske akcije.“Pametnim ljudima u Srbiji rezultati izbora u Sarajevu biće potvrda onog što su uvek tvrdili – da je u tom gradu i u najtežim ratnim, a i u svim posleratnim godinama vladavine SDA, ostala sačuvana vrednost multietničke zajednice, jugoslavenskog kosmopolitizma. Srbskim nacionalistima će to biti šamar i odgovor na laži o ‘položaju Srba’, a Mandića i Bogićevića će, naravno, nazvati izdajnicima, a njihovi umovi će i dalje ostati zarobljeni u mraku sopstvene psihopatologije”, smatra Stojković, koji je svoje stavove o (ne)prilikama u regionu godinama iznosio, ponajviše u “Republici” i “Danasu”.On je Bogićevićevu i Mandićevu stranku prepoznao još 2008. godine kad je na osnivačkom Kongresu Socijaldemokratske partije Srbije u Beogradu istupio Bojan Bajić iz tek formirane Naše stranke, „koja u Bosni i Hercegovini pokušava da uspostavi sasvim drugačiji odnos prema politici”. Pozdravljajući osnivanje SDPS Bajić je, između ostalog, upozorio da se političke partije pretvaraju u privatne partije, da je on pre dvadeset godina kao student gledao iste partijske lidere koji su i tog dana bili na sceni Centra „Sava”. On nije samo upozorio Ljajića na Draškovićev zaključak o „Rasimovoj partiji” nego je to bilo i direktno guranje prsta u oko samom Vuku Draškoviću, a i mnogim drugima u sali. Drašković je tom prilikom svoj Srpski pokret obnove i Ljajićevu Sandžačku demokratsku partiju (iz koje je mahom nastao SDPS) uporedio sa “levicom i desnicom jednog istog, nacionalnog tela”!“Ljajić je pristao na takvu ulogu i udružio se na vlasti sa nacionalnim partijama, kasnije i sa Aleksandrom Vučićem, zarad fotelje i parčeta vlasti. Eto, došlo vreme da Rasimova politika u Srbiji bude na sporednom koloseku, a da Naša stranka u Sarajevu dobije poverenje građana da učestvuje u vođenju gradskih poslova”, zaključio je Dragan Stojković.“Ja sam dijete ovog grada i biću načelnik svih građanki i građana koji u ovoj opštini žive”, rekao je Srđan Mandić, uz poruku da je ovo ”početak jedne nove Bosne i Hercegovine”, ali ignorisanje njegovog uspeha u Beogradu leži prevashodno u činjenici da on nije ničiji “lični Srbin”, poput njegovog prezimenjaka iz Crne Gore.Srđan Mandić je rođen 1972. godine u Sarajevu. Osnovnu školu “Branko Bane Šurbat” na Grbavici završio je kao učenik generacije. Završio je drugu sarajevsku gimnaziju, posle čega je 1991. upisao Mašinski fakultet u Sarajevu, a studije prekida početkom rata u BiH, tokom koga je bio pripadnik Armije BiH. Odmah nakon završetka rata upisao je Ekonomski fakultet na kojem je 2000. diplomirao, a status magistra ekonomskih nauka iz oblasti marketinga, na istom fakultetu stekao je 2012. godine. Po okončanju studija dobija posao u sarajevskoj firmi “Klas”, u kojoj je proveo 12 godina, obavljajući različite menadžerske funkcije, potom je direktor kompanije “Sprind” d.d. Sarajevo, pa direktor “Oslobođenja”. Od 2009. je član Naše stranke, a na četvrtom kongresu, održanom u maju prošle godine, izabran je za njenog potpredsednika.Ako sa Mandićem baš i ne znaju šta će, ovdašnji mediji su se nekako udružili u ocrnjivanju Bogića Bogićevića, najozbiljnijeg kandidata za budućeg gradonačelnika Sarajeva. Tako se dogodilo da isti tekst proruskog “Sputnjika” doslovce prepišu i prorežimsko “Alo!” i opoziciono nastrojen sajt “Direktno.rs”:“Bogić Bogićević je po nacionalnosti Srbin i bio je član Predsedništva SFRJ iz BiH od 1989. do 1991. Ostao je najviše upamćen po sednici Predsedništva SFRJ iz marta 1991. godine, koja je mogla da spasi Jugoslaviju. Predsedništvo je tada odlučivalo o predlogu Jugoslovenske narodne armije da se uvede vanredno stanje i tako spreči secesija Hrvatske i Slovenije. Na prvoj sednici 12. maja Bogićević je bio uzdržan i tako ‘prelomio’ odlučivanje, jer su za glasali predstavnici Srbije, Vojvodine, Kosova i Crne Gore, a protiv Hrvatske i Makedonije, dok predstavnik Slovenije nije bio prisutan. Tako nije bilo većine u osmočlanom Predsedništvu za uvođenje vanrednog stanja.Na ponovo sazvanoj sednici, samo dva dana kasnije, za su glasali predstavnici Crne Gore, Vojvodine i Srbije. Bogićević je tada kao predstavnik BiH glasao protiv, zajedno sa predstavnicima Hrvatske, Slovenije, Kosova i Makedonije. Tako je stavljen pečat na mogućnost da secesija republika bude sprečena i Jugoslavija opstane, već se raspala u krvavom sukobu.”O tome kako je JNA “spašavala” Jugoslaviju bilo je puno reči upravo ovih dana kad je obeležavana godišnjica krvavih zbivanja u Vukovaru iste te 1991. godine. O tragovima koje su generali i visoki oficiri iste te armije, raspoređeni u sve tri vojske, ostavili u Bosni i Hercegovini već više od dve decenije se svedoči u Hagu pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji.