Piše Ivan Mrđen: Ne pucajte u pijanistu

To što sam ja, poput mnogih, pogrešno mislio da su slavni ljudi, poput pijaniste Čarlija Kolera, zaštićeni od crtanja meta na njihovom čelu (a sve češće i leđima), može samo da mi pomogne da ispoštujem pravilo po kome neki poznati naslov ne može, bez ikakve izmene, biti i naslov novinskog teksta.Mada mi još malo analogije neće smetati, jer je glavni lik ovog filma postao meta kad je promenio životni ambijent, pa je u tom smislu i upozorenje „ne pucajte na maestra“ gotovo vapaj da se, bez preke potrebe, ne gura najbolji teniser planete tamo gde mu nije mesto. Posebno ne na najgore i najprljavije, na ovdašnju političku scenu.Mnogi koji žele promene na političkoj sceni Srbije svesni su da je odavno dogorelo do nokata, jer smo suočeni sa tragičnim odsustvom valjanog protivkandidata za predstojeće predsedničke izbore. To je pokazao i pokušaj da na našem portalu, uz pomoć ljudi od renomea i integriteta, povedemo debatu o tome kakav nam kandidat treba, jer je pomenut čitav niz ličnosti, uglavnom van politike, poznatih po svojim dostignućima u bavljenju nečim drugim, od nauke i umetnosti do religije i sporta...Čast ovdašnjih opozicionih političara odbranila je jedino potpredsednica Stranke slobode i pravde, ali je zaista pitanje da li je Srbija spremna da ima ženu na čelu države. Zbog toga situacija deluje beznadežnije nego početkom 2017. godine, kad je na crtu tadašnjem premijeru koji je govorio „ne pada mi na pamet da se kandidujem za predsedničke izbore“, na „bućkalo“ na’vatan bivši zaštitnik građana, pa je od svega na kraju ispalo samo „buć“.Sećam se sjajnog tvita mog prijatelja Predraga Popovića iz tih dana: “Dobro je što se opozicija konačno ujedinila oko zajedničkog kandidata. Loše je što je taj kandidat Tomislav Nikolić!”Bilo je to u onih pet, šest dana koliko se bivši predsednik Srpske napredne stranke i bivši predsednik Srbije jogunio što mu je njegov politički Brut ukrao šansu za drugi mandat, pa čak najavljivao i želju da gospođa Dragica i dalje bude „prva dama“. A onda su ga u tabloidima i jutarnjim televizijskim programima uvaljali u katran i nakačili mu perje od protivpravno zauzetih i još protivpravnije podignutih objekata, protokolarnih gafova i blesavih izjava, a pod sumnju je doveden i kvalitet rakije koju peče...Nešto slično je početkom ove godine doživeo i proslavljeni košarkaš Dejan Bodiroga. Bilo je dovoljno da lider pokreta Dveri Boško Obradović izjavi „mi nećemo bežati od toga da predložimo sopstvenog kandidata za protivnika Aleksandru Vučiću na predsedničkim izborima“ i da su njega „idealni kandidati profesor Milo Lompar, kao jedan od vodećih srpskih intelektualaca i Dejan Bodiroga, koji je izuzetan gospodin i patriota”, pa da se udružena kakofonija dohvati priče kako je bivši reprezentativac i osvajač svih najznačajnijih trofeja „jurcao“ po Beogradu svojim „masaratijem“, te su pominjani i vožnja od 175 kilometara na čas, alkohol, droga...Kasnije se pokazalo da je takva priča za trenutak zabašurila divljanje jednog „tatinog sina“ sa policijaskom i naprednjačkom zaštitom po Nišu, tragično završenom ubistvom dve osobe, ali i dovela do toga da je slavni košarkaš (kome je, by the way, baš danas 48. rođendan) počeo da upadljivo izbegava kontakte sa medijima, posebno ne na temu njegovog političkog angažmana.Drugi par opanaka je činjenica da je veoma malo poznatih sportista imalo uspešan nastavak karijere u politici. Predsednik Liberije je čuveni fudbaler Žorž Vea, kriket zvezda Imran Kan je dogurao do premijera Pakistana, bokser Vitalij Kličko je gradonačelčnik glavnog grada Ukrajine Kijeva, a fudbaler Kahaber Kaladze ima istu funkciju u glavnom gradu Gruzije Tbilisiju. Poznati brazilski fudbalski as Romario je danas senator, baš kao i filipinski bokser Mani Pačuao... I to je sve, ako ne računamo nekoliko američkih bodi-bildera koji su se prvo proslavili kao glumci, a tek potom postali neko i nešto u politici (poput Arnolda Švarcenegera)...Zbog svega toga mislim da ne bi valjalo da se pre vremena i bez njegove čvrste odluke i pristanka u pomijaru zvanu politička scena Srbije gura naš najpoznatiji sunarodnik, svetski broj jedan Novak Đoković. Tim pre što se u nekim ranijim prilikama pokazalo da sve njegove tutule, nedelje na prvom mestu ATP liste, briljantne partije i patriotske izjave nisu značile ništa, ako je zaduženima za katran i perje plus lokalnoj bizoneriji po društvenim mrežama stiglo uputstvo „udri bez pardona, samo jako“.I za kraj, nije na odmet ni podsećanje da je pomeniti Trifoov film doživeo debakl kod publike.