Ne vodim nikakav lični rat protiv najvišeg gosta nedavnog „Utiska nedelje“, nije mi ni na kraj pameti da kritikujem hit emisije i najveće zvezde naše televizije i zaista smatram normalnim da se mnogi ljudi ne slažu sa nekim mojim stavovima...
Problem je, međutim, što živimo u raspolućenom društvu, u kome je podela na „naše“ i „njihove“ postala opšteprihvaćena pojava, od istorije i politike do medija i sporta, pa se i najmanji znak pitanja iza nekih ličnosti i postupaka „naših“ doživljava kao velika jeres. Tako su neki reagovali na moj prekjučerašnji komentar, jer sam, Bože moj, poistovetio bivši kadrovski promašaj na mestu ambasadora u SAD („naš čovek“) sa aktuelnim kadrovskim promašajem na istoj adresi („njihov čovek“).
Prošlo je osam godina od „kraha demokratizma“ u Srbiji, ali izgleda još nije dozvoljeno reći da je u prvoj deceniji ovog veka bilo i zalutalih ministara, i korumpiranih političara, i mnogo kojekakvih likova „dignutih na nivo svojih nesposobnosti“, kako je pisao Skot Pek. Pa i popriličnih idiota, bahatih prostaka i prevrtljivih lupeža, od kojih je dobar broj sada među „njihovima“.
Lično snosim odgovornost za nekoliko naprednjačkih perjanica, kojima sam, dok sam mislio da su „naši“, pomogao da nauče kako da nastupaju u javnosti, od oblačenja do pisanja saopštenja. A mnogo veću grižu savesti osećam što nisam imao petlje da u to vreme, ako ništa drugo, okrenem leđa svim tim popriličnim idiotima, bahatim prostacima i prevrtljivim lupežima…
“Ja sam bio svoj. Dok nisam postao naš. Kad si naš nisi njihov. Jako je važno u beogradskoj varoši biti naš a ne njihov. (…) Mnogi današnji naši su bili njihovi i obratno. Važno je samo danas. Ili jesi ili nisi. Naš. Nekada su bio naš tako što nisi bio njihov. Danas si naš samo ako si atestiran, provjeren i dobiješ sertifikat od za to nadležnih službi”, napisao je juče Zoran Kurtović.
Kao neke od tih vazda “nadležnih” cenjeni kolega je pomenuo “akademika saobraćajne struke koji želi da bude predsjednik”, “profesoricu koja je upropastila reformu univerziteta, izmislila bijele listiće i pomogla da njihovi dođu na vlast”, pa “onog koji bi da Srbiju uvede u EU u četničkoj uniformi s kokardom na šubari” i “jednu tetu koja uvijek sve zna, jer je sociologija najšira nauka”.
I dodao: “Oni su kao sva razmažena djeca u pijesku. Sav pijesak mora biti samo njihov. Zato ću se vratiti na početak. Biću samo svoj. Naši će ionako postati njihovi čim nekim čudom dođu na vlast.”
Sedeli smo pre četiri ipo godine u bašti restorana „Korčagin“ kad je prošao poznati glumac, koji se još kao dete proslavio u ulogama revolucionara. „Eno ga Raša“, reče moj drugar, ljubovijsko spadalo Goran Tofilović, koji je, na žalost, preminuo početkom ove godine.
Rašu Petrova, klinca iz čuvene serije Branka Bauera „Zimovanje u Jakobsfeldu“ (1975.), često sam pominjao tokom devedesetih godina prošlog veka, tačnije onu rečenicu kad on pita svog oca Stevu (igrao ga Mića Tatić) „da li će moći da prepozna ko su naši, kad jednom dođu i oslobode nas“. Posle se pokazalo da „naši“ za koje smo tada gutali suzavac i lupali u šerpe nisu ništa bolji od onih protiv kojih smo se borili, pa ispade da je „mali Raša“ bio najpametniji. Lepo sačekao da dođu njegovi „naši“, što nam sada kao već omatoreli Svetislav Goncić svakodnevno nabija na nos u svojstvu istaknutog naprednjaka!
U vreme aktuelnog dokusurivanja Demokratske stranke rekao sam Zoranu Lutovcu da mi je veoma teško da se snađem u čitavom tom ludilu, a on mi je ponudio jednostavan lakmusov, tačnije novinski papir: „Samo pogledaj koga podržavaju njihove novine, pa ćeš znati ko su naši!“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare