Piše Ivan Mrđen: Naša najbolja legitimacija

"Izabrao sam da vam pričam o čoveku, po kome ljudi širom sveta prepoznaju moju zemlju. On je fin i darežljiv, uporan i hrabar, ali stalno pokušava da bude bolji i da napreduje..." – tako je juče počeo svoje predavanje mladi gospodin Filip Petrović, učenik šestog razreda GEMS Winchester School u Dubaiju.

Mirin i moj mlađi unuk nije ni jednog trenutka imao dilemu kako treba da odgovori na „projektni zadatak“ pod radnim naslovom „Dolazim iz zemlje, koja je poznata po…“, pa se nadam da baš niko nije pomislio na nekog drugog ko se pravi darežljiv kad već nikad nije bio fin, ko je hrabar kad nema protivnike, ko je napredan za sve pare, ali ipak i dalje „uči“ i „polaže“ kolokvijume…

Fića u svojoj priči o Novaku Đokoviću, o tome gde je rođen i odrastao, kako je počeo da trenira sa četiri godine, kako je postao najbolji teniser sveta i kako kroz svoju fondaciju pomaže ljudima, nije preskočio ni činjenicu da njegov idol više ne živi u Srbiji, uz komentar: „Zato i ja sada o Đokoviću bolje pričam na engleskom nego na srpskom jeziku“.

Pre tri godine, dok je još išla u Port Melbourne Primary school, naša princeza Ana Mrđen imala je sličan zadatak, kad je na velikom hameru malo crtala, malo lepila slike i ponešto napisala na temu „My family comes from…“, pa nije propustila da uz naše porodične stavi i veliku fotografiju Novaka Đokovića. U Melburnu, u kome je do tog trenutka naš najbolji sportista svih vremena šest puta trijumfovao, pa to ponovio i prošle i ove godine, ne treba joj bolje objašnjenje za ono „from“.

Svojevremeno je naš kolega Velimir Perović napisao: „Pola života mi prođe u nerviranju zbog Novaka Đokovića i ne žalim zbog toga“. Najveća vrednost ovog njegovog tvita bila je u tome što je objavljen posle nekog meča, koji je aktuelni svetski broj jedan izgubio, kad je neprestana sinusoida neumerenog hvaljenja i isticanja njegovog srpskog porekla bila na donjoj strani krivulje, gde mu isti ti „stručnjaci“ odmah ospore i talenat i rezultate, a usput ne zaborave i da pomenu kako više ne živi i ne plaća porez u Srbiji.

Poslednjih nekoliko godina imao sam sreću da u Melburnu, u vreme Australian opena, prepoznajem iskrenu sreću u očima stotine dečaka i devojčica kojima je Novak Đoković možda jedina, a sasvim sigurno najbolja legitimacija porekla, već pomalo zaboravljenog jezika i potisnutog osećanja pripadnosti. Ove godine sam tu istu sreću video na licima Mirinih i mojih dečaka Petra i Filipa i njihovih vršnjaka Petre i Luke, kojima se Nole u Dubaiju potpisao na velike teniske lopte. Gotovo da sam siguran da u dilemi „otići u svet ili ostati u Srbiji“ na tas prve solucije može komotno da se stavi i to „možemo da uživo gledamo Đokovića!“

Sasvim slučajno, juče je i naše najmlađe unuče, učenica trećeg razreda Osnovne škole „Ćirilo i Metodije“ Dunja Živanović imala sličan „projektni zadatak“, pod naslovom „poznata ličnost iz mog kraja“. Pošto je u ovom vidu nastave poželjna pomoć starijih, uz pomoć dugogodišnje hroničarke zvezdarskih zbivanja i prigodnih svečanosti Slavice Brđović, došli smo do desetak poznatih imena iz našeg komšiluka, glumaca Miodraga Radovanovića i Branimira Brstine, glumica Branke Petrić i Danice Maksimović, reditelja Nebojše Bradića, slikarke Tanje Nikolajević Veselinov…

A kad sam pomenuo da u našem kraju, na „Olimpu“, ima svoju tenisku akademiju Janko Tipsarević, mala pametnica mi je rekla: „Nije fer da ja pišem o njemu, a Fića u Dubaiju o Đokoviću!“