Piše Ivan Mrđen: Kriminal pred našim očima

“Zamolila bih vas da prestanete da ‘rijalitijem’ nazivate ‘zadrugu’, “parove’, ‘farmu’… To nije nikakav zabavni program već kriminal koji se odvija na očigled čitave nacije” – napisala je pre dva dana tviterašica Marta Savić, koja svoje objave potpisuje kao “Beka”.

Nadam se da mi neće zameriti što ću danas pozajmiti veći deo njenog komentara, objavljenog u nastavcima (”show this thread”) istog dana kad sam na ovom mestu obeležio rođendan Mirine i moje najstarije ćerke Milene, zadnja pošta Melburn, pa mi se nekako nije dalo da zagađujem prostor podsećanjem na “vrednosti” koje se već duže vreme nameću u Srbiji:

“Koliko se kriminalci romantizuju u ovoj zemlji to nema nigde. Ubica, silovatelj, lopov, monstrum? Nikakav problem, ako mu je žena pevačica biće to ‘prelepa ljubavna priča’, još ako je i sama bila u zatvoru tu su deca da pričaju kako je to bilo stresno vreme za njih… šmrc…

Takav ‘rijaliti’ ne treba zabraniti zato što će Srbiji biti bolje bez njega, već zato što se u njemu krše ljudska prava, ucenjuju se, drogiraju i manipulišu psihički obolela lica, koja su sve bolesnija vremenom, dok se, s druge strane, legalizuju prostitucija i kriminal, a od prostitutki i kriminalaca prave ‘zvezde dana’.

Srbiji neće biti bolje nakon toga, jer će ti ljudi u drugačijim formama naći način da koriste sve te najgore slojeve društva, koji treba da su ili u zatvoru ili na lečenju… Dosta više rijaliti ovo rijaliti ono, nije to rijaliti, to je tužna slika našeg društva, a posebno pravosuđa.

Dakle, tu nema ničeg realnog. To su bolesni, ucenjeni, siromašni, propali, lečeni, nelečeni… najgori slojevi društva, koji glume i prave haos za pare jer nemaju odnosno ne vide drugi izbor. To nije rijaliti, to je nešto što ne postoji nigde u svetu i svuda bi bilo zakonom zabranjeno.

Rijaliti šou je televizijski žanr koji okuplja anonimne ili poznate ljude iz različitih slojeva društva i prati njihove realne reakcije u raznim situacijama. On ima više kategorija, u taj žanr spadaju i ‘Idol’, i ‘Survivor’, i različite varijacije ‘skrivenih kamera’, a svima je zajednička karakteristika upravo realna reakcija učesnika.

‘Veliki brat’ je jedan od najpopularnijih svetskih rijaliti formata, realizovan u više od 55 zemalja širom sveta, uključujući i neke koje spadaju u nerazvijene. Svuda ima zakonom propisane termine emitovanja, isto kao i određeni filmovi ili neki drugi televizijski žanr. U svakoj od tih zemalja ‘VB’ je okupljao ljude različitih slojeva društva, pa je tako, podsetimo se, u Srbiji prvu pobedu odneo pijanista i profesor klavira. Takođe, u svakoj zemlji je odlično odslikavao mentalitet njenog naroda.

Ni u jednoj od tih zemalja rijaliti nije izmenio, oblikovao, niti uticao na društvo više nego bilo koja druga emisija ili film. U čemu je onda naša ‘realnost’, zbog čega je ovo što se u Srbiji naziva ‘rijaliti” opasno po društvo u celini?

‘Zadruga’ i “Parovi’, da se zadržimo samo na njima, po svom sadržaju, nigde u svetu ne bi bili dozvoljeni na nacionalnim frekfencijama, još manje u vreme u kojem se ovde emituju, jer se za pomenute ‘zabavne programe’, osim osoba sa kriminalnim dosijeima (što uključuje i prostituciju), biraju klinički bolesni ljudi i propale javne ličnosti, kojima je bukvalno ugrožena egzistencija.

Oni ne vide drugi način da zarade novac. Za vreme boravka u tim ‘dobrovoljnim zatvorima’ njih proizvoljno kljukaju ‘lekovima za smirenje’, ucenjuju ugovorima i teraju od strane ‘produkcije’ na razne stvari koje ni sa zabavom, ni sa moralom, ni sa dobrim ukusom nemaju nikakve veze…

S druge strane, nisu ni oni nevini. Svi oni hoće da zarade novac i za to su spremni na sve što se od njih traži. Seks, svađe, brakovi, veze… sve je to uglavnom dogovoreno unapred i od toga zavisi visina honorara, a i dalje učešće u trenutnom ili nekom budućem serijalu…

Nakon učešća u rijalitiju, kad posle nekoliko meseci potroše te honorare, oni shvataju da nemaju načina da normalno zarađuju novac, pa ulaze u ‘vrzino kolo’ i iznova se vraćaju da bi, u dugovoru sa ‘produkcijom’ pomerali granice svog bolesnog delovanja pred kamerama.

Kako bi stekli naklonost naroda ili produkcije u nadi da će ih koristiti i dalje ili za nešto drugo, oni se ‘venčavaju’, tuku, pričaju svoje uglavnom izmišljene priče, glumataju 24 sata na dan, piju, šetaju goli…Tu nema ničeg realnog!”

“Beka” je sve lepo opisala, ali njenom nizu tvitova nedostaje ono najvažnije, ekonomska pozadina ovakvih “projekata”. Milomir Marić, sa kojim se znam još iz redakcije “Duge”, jednom prilikom mi je ispričao da ga svako jutro na stolu čeka izveštaj koliko je koja od mreža mobilne telefonije emitovala poruka učesnicima “rijalitija”, a posebno koliko je bilo učesnika u raznim “glasanjima”, za šta njegova kuća dobija određeni procenat. Na tome, samo u mnogo većim iznosima, počiva i “ružičasta imperija”, što u prevodu znači da to što “narod voli” uglavnom sam i plaća!

Da bi se sve to održalo u fokusu javnosti, nije dovoljno samo glumatanje učesnika i režirani ekcesi. Tu na scenu stupa “prateći batajon”, pa se o “zvezdama rijalitija” piše, govori i “analizira” na stranicama tabloida (naslovna obavezno) i u mnogobrojnim emisijama koje se kao fol bave ovim “fenomenom”. Ma koliko vlasnici novina i tzv. komercijalnih televizija pokušavali da prodaju opravdanje da pišu i govore o rijaliti programima jer “narod to interesuje”, reč je o čistom interesu, pošto oglašavanje ovih produkcija, pa čak i direktno učešće u podeli “SMS kolača” zavisi od njihovog zadovoljstva objavljenim i emitovanim sadržajima.

Tako se kriminalci i prostitutke iz kasnih noćnih sati sele u celodnevni javni informacioni prostor, a društvo u celini pretvara u jedan neprestani rijaliti.