Piše Ivan Mrđen: Kad ćemo da se opasuljimo

Lane smo Dan JNA obeležili uz mesni narezak, napolitanke i pivo, tri najpoznatija sastojka svih vojničkih uspomena, kod naših drugarica Koke i Branke u “Akordu”, a za danas je na “rezervnom položaju” naša prijateljica Seška najavila tradicionalni čorbas’ pasulj.Tako će se održatin lep običaj koji su godinama negovali moji drugari iz Radio Beograda 1, Mica Šiškin, Dule Radulović, Saša Kovačević, Čeda Radović, Luka Mijatović, Voja Kajganić, Slavko Jovanović i Aleksandar Stojadinović, sve oficirska deca, proglasivši 22. decembar za zajedničku slavu.Ja, lično, spadam u one jugonostalgičare koji su kivni na „petu vojnu silu u Evropi“ i smatraju je veoma odgovornom za slom nekadašnje zajedničke države. Današnji datum pamtim po tome što sam se pre 45 godina, posle samo dvanaest dana u JNA, našao u počasnom stroju, jer je moja četa imala najbolje zidne novine. Zbog toga sam nagrađen mestom u biblioteci, a kasnije i prekomandom u list Sarajevske armijske oblasti „Narodni borac“. Pišući o primernim vojnicima, uzornim starešinama, uspešno savladanim obukama i još uspešnijim vežbama, već tada sam osećao da je najveći problem te vojske taj što su svi tvrdili da „nema problema“!Kao novinar „Narodnog borca“ ispratio sam jedno armijsko i jedno svearmijsko prvenstvo, velike manevre na Romaniji, dvadesetak vežbi manjeg obima i letnju obuku studenata, a uz sve to najmanje stotinak proslava i svečanih akademija. I danas ću pokušati da ispričam kako se na tim manevrima, dok je stotinak rezervista po vrućini i u punoj ratnoj opremi trčalo uz neko brdo, začulo oštro „stoj“, pa su svi vraćeni u podnožje, jer nekoliko njih nisu imali pristojno zakačene uprtače.Bruka je u tome što je to „komandovao“ Bakir Makarević, u to vreme novinar Televizije Sarajevo, čiji je sektor bila vojska, a kome su se gotovo svi visoki oficiri klanjali do zemlje. Tada sam osetio, a mnogo godina kasnije i shvatio da je najveća tragedija JNA bila u tome što je uvek lepše izgledala u medijima i na banketima. Zbog te lažne slike o sebi, svom značaju i uticaju u jugoslovenskom društvu, ta armija nikad nije uspela da se opasulji, da bi završila tragično svrstana uz jednu stranu u raspadu države čije je ime nosila i kojoj je polagala zakletvu.Zato je, kad se pomene opasuljivanje, moja prva asocijacija bio i ostao dr Nebojša Popov (1939-2016), jedan od osnivača Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), prve demokratske i stvarno opozicione političke organizacije u SFRJ, prvi glavni urednik lista “Republika”. Čovek koji je sa Slobodanom Miloševićem javno razgovarao na “ti”, dobitnik više uglednih nagrada za etičnost i hrabrost, za unapređenje kulture ljudskih prava, za novinarstvo… zapamćen je i po akcijama opasuljivanja gladnih i zavedenih na Trgu Marksa i Englelsa.Trg je kasnije promenio ime, ugašena je „Republika“, nema više ni Jugoslovenske narodne armije, ali neka ostane zabeleženo šta je dr Nebojša Popov pisao u aprilu 1994. godine, dakle u vreme njenog sunovrata u zaborav:„Rat je strateški interes bivših i sadašnjih aparata moći, jer on optimalno dezorganizuje društvo i homogenizuje aparate moći vladajućeg političkog režima.Banalno je ponavljati da svi učesnici u sadašnjom ratu ubijaju, raseljavaju, ruše... Suvišno je dokazivati da nijedna od zaraćenih strana nije zaustavili ili uništila drugu. Očigledno je, takođe, da srpska strana još uvek ima premoć, ali ni to nije dovoljan uslov za okončanje rata.Sami pokretači i 'gospodari rata' stvorili su najveću teškoću svima koji bi hteli da odgonetnu dramu koja nas je zadesila. Kao glavni cilj rata nametnute su - teritorije. Niko od vlastodržaca nije zadovoljan starim državnim granicama, spoljnim i unutarnjim, pa je stoga potegao silu da ih izmeni. Ali, niko ne zna gde je ta poželjna nova granica, do kojeg potoka ili čuke se proteže ovaj ili onaj ratni plan.Dalje, na datim teritorijama se širi i uspostavlja vojno-policijska vlast koja takođe ne zna granice svojih moći. Osim toga, pljačka, 'etnička čišćenja' i razna zlodela najlakše se prikrivaju ukoliko rat traje duže i što je u njemu više brutalnosti i više učesnika.“Danas bismo rekli, prosto k'o pasulj! Strahujem, međutim, kad god čujem talamabasanje uspaljenih domoljuba, kad krene prebrojavanje aviona i tenkova, pevanje o proleću u Prizrenu, prizivanje nezaboravljenih granica od Virovitice do Karlobaga da sa opasuljivanjem stvari nisu tako jednostavne!