Piše Ivan Mrđen: Kad broj ima ime i prezime

Zašto? Kad jednom sve bude gotovo (and if – nekako mi lakše da na engleskom izrazim bojazan da ovo zlo nema kraja) jedino pitanje na koje zvanične institucije u Srbiji, a posebno predsednik svega ovoga, neće imati valjan odgovor glasiće: Zašto je u Srbiji tokom ove pandemije preminulo više od stotine lekara i najmanje toliko zdravstvenih radnika?Pre mesec i po dana Sindikat lekara, farmaceuta i stomatologa (SLFS) saopštio je da je od marta 2020. do 7. februara 2021. od posledica korona virusa u Srbiji preminulo 89 lekara, 13 stomatologa i dva farmaceuta – 104 ukupno. Ova zabrinjavajuća brojka se gotovo svakodnevno dopunjuje novim imenima…Moj prijatelj Milan Miodragov Pajević nije hteo da dozvoli da doktorka Depolo bude samo novi broj na listi najvećeg poraza ovdašnje države i njenog zdravstvenog sistema, napisavši da ona “nije bila samo lekar sa diplomom već je lečila ljude najčešće lepim rečima, blagim osmehom i toplim dodirom ruke…”“Njoj nije bilo teško da, kad su joj predložili, ode na rad u južnu pokrajinu i nije joj prijalo da po povratku ostane na dobro plaćenom poslu u administraciji, već je tražila da ide tamo gde može da bude korisna ljudima kojima je potrebna pomoć i lečenje. Nije joj bilo teško da svakog dana ide preko velikog mosta i široke reke u svoju ambulantu u Borči. U stvari, njoj nikad ništa nije bilo teško, ni da neguje bolesnu majku, brine za sina koji je uz studije imao neki noćni posao, za muža koji ga je izgubio u fabrici koja je propala u tranziciji…” – tako izgleda kad statistički podatak dobije ime i prezime.Doktorki Branki Depolo nije bilo ni na primisli da ode u penziju u jeku ove pandemije, nije joj bio manir da se žali, na bilo šta, na bilo koju teškoću, nepravdu koja joj je često na tom istom poslu činjena, pa ni što nosi svoje maske i rukavice za rad u kovid ambulanti… odakle je i otišla u kovid bolnicu u Batajnici i ubrzo iz poluintenzivne prebačena na intenzivnu negu, pa na respirator… Tu prepoznajemo trag nekih odgovora na bolno pitanje sa početka ovog teksta.„Preko naše grbače i preko leđa naših preminulih kolega je opstao zdravstveni sistem u Srbiji, ako je uopšte opstao. Ovi ljudi su hiljade spasili pre nego što su otišli”, izjavila je predsednica Glavnog odbora SLFS Gorica Đokić za BBC na srpskom, kad je preminuo 37-godišnji Nenad Maksimović, anesteziolog u Kliničko-bolničkom centru  “Dr Dragiša Mišović”.Nije više nikakva tajna da je početnih tridesetak smrti lekara u direktnoj vezi sa nedostatkom zaštitne opreme, koja je počela da intenzivnije pristiže tek posle faze “najsmešnijeg virusa u istoriji” i prikupljanja potpisa svima kojima je to trebalo za junske parlamentarne izbore. U narednom periodu to nije značajan faktor smrti, već dugačke smene. „Prosečna starost lekara specijaliste u Srbiji je 55 godina, za očekivati je da ljudi u tim godinama imaju i neke hronične bolesti koje se smatraju faktorom rizika”, izjavila je doktorka Đokić.Profesor Medicinskog fakulteta u Nišu Saša Živić smatra da su najvažniji uzroci visoke smrtnosti lekara, kakvu nema ni jedna država u regionu, nedostatak kvalitetnog kadra, slanje neiskusnih kolega u „crvene zone“, loša organizacija rada po smenama i sve vreme akutan problem zaštitne opreme, posebno da „skafanderi” koje lekari nose nemaju nikakav atest za korišćenje u visokorizičnim zonama.„Jednokratno se u Srbiji lako proglasi za višekratno – peru se jednokratni skafanderi, nose iste maske po ceo dan”, pisao je Živić.Stradali su i lekari koji nisu radili u kovid jedinicama, a to znači, smatra dr Đokić, da uslov za ulazak u zdravstvene institucije – brzi antigenski test – nije bio dovoljan.„Država Srbija će po okončanju epidemije uraditi kompletnu analizu, i budite sigurni da ćemo proveriti svaki neželjeni ishod, pa samim tim i i kod zdravstvenih radnika. Za realnu sliku, moramo znati ko je od njih bio u crvenoj zoni, ko se gde i kako zarazio, ko je bio radno aktivan, ko u penziji, i sve su to parametri koje ćemo analizirati”, naveo je tih dana ministar zdravlja Zlatibor Lončar u pisanoj izjavi za BBC.Nisam baš siguran u koju će “rubriku” zdravstvena birokratija svrstati slučaj doktorke Depolo. To više nikome neće biti bitno, kao što će jednog dana biti nebitni svi koji su odlučivali o našim sudbinama, izigravajući državu, ministre, krizne štabove…Ostaće samo beleška mog prijatelja Milana, koji je u subotu pre podne, na vest o Brankinoj smrti,  napisao: “A jedan galeb iz jata dunavskih koji su počeli da kruže uz vetrom uznemirenu reku, odneo je njenu predobru dušu visoko, na neko bolje mesto…”