Burne događaje uoči i posle izbora za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, prve koje je izgubio Slobodan Milošević, mogu i danas, pune dve decenije kasnije, da opišem bez korišćenja savremenih pretraživača i drugih pomagala.
U jesen 2000. navršavala se druga od tri godine koliko je Mirina i moja najmlađa ćerka Marina provela u SAD, jednu da završi gimnaziju, a još dve na koledžu u gradu Tačer (Arizona). Sva pisma koja sam joj slao, i obična i elektronska, naslovljavao sam sa „rukomet“, zbog male porodične anegdote iz vremena kad me je tada 16-godišnje „brzonogo levo krilo“ i „kapiten juniorki RK Radnički“, umorna i nervozna posle neke utakmice, sasvim ozbiljno upitala: „O čemu bismo nas dvoje pričali da nema rukometa“.
Elem, na našu nesreću krajem prošlog veka odavde je imalo o čemu da se piše, od bombardovanja u proleće 1999. do Petooktobarske revolucije krajem iduće godine. Sva ta pisma završavao sam „Doći će sve na svoje mesto“, što se vremenom pretvorilo u neku vrstu porodične mantre, pa je naša Marina, kad joj se ukazala prilika da dobije besplatnu tetovažu – tražila da joj na leđima ispišu to DSNSM. Kasnije su, by the way, to isto učinile i njene sestre, pa i neke njihove drugarice, a od prošlog leta ista slova mogu se videti i na ramenu našeg najstarijeg unučeta, sada već 20-godišnje Tamare.
Danas, dvadeset godina kasnije, od kojih su tri petine prošle u postepenom izneveravanju velikih očekivanja iz poslednje decenije prošlog veka, a poslednje dve u gorkom saznanju da uvek može da nam bude mnogo gore nego što smo se nadali, čini mi se da sam u tim pismima ćerki u tuđini emitovao upravo ono što je Ivo Andrić u romanu „Na Drini ćuprija“ nazvao „bezumna nada, preimućstvo potlačenih“.
Neko će sigurno pomisliti kakav je to otac koji svom detetu piše o bombardovanju, skloništima, mitinzima, izborima, koalicijama… pa ne verujem da će puno pomoći odbrana da sam joj i na taj način pomagao da o(p)stane u Americi, jer je, zahvaljujući činjenici da sam ja godinama bio član Rotary kluba Zemun, naša Marina održala više (ponešto plaćenih) predavanja rotarijancima u Arizoni, pokušavajući da im objasni da oni tamo negde na Balkanu ne bombarduju nekakve divljake i da ima mnogo ljudi koji se ne slažu sa politikom Slobodana Miloševića i njegovih trabanata. Poput njenih roditelja, na primer!
Neke od tih „rukometa“, ako se ukaže prilika i dobar povod, sigurno ću objaviti i na ovom mestu. Mene su ovih dana, da budem iskren, mnogo više od podsećanja na „slavne dane Demokratske opozicije Srbije“, pogađali moji stari zapisi o raznim „hitlerčićima iz našeg sokaka“, o postepenom glajhšaltovanju misli i postupaka tzv. „običnog sveta“, posebno u vreme bombardovanja.
Tako sam 2. aprila 1999. Marini poslao priču o jednoj našoj koleginici iz Novog Beograda, koja je tokom tih dana skučenih mogućnosti za izlazak i druženje sa svojom „ekipom“, krug kretanja i druženja ograničila na okolinu svoje zgrade, jednog od onih ružnih soliterčina, u čijem prizemlju je nekakva picerija. Četvrte večeri kad je dat znak za vazdušnu opasnost, njoj je zazvonio mobilni telefon, baš kad je sedela s tim novim „društvom iz kraja“. Bila je to njena prijateljica iz El Eja, Amerikanka, takođe novinarka, iskreno zabrinuta za svoje prijatelje u Beogradu i prilično ogorčena na ono što su tamo prikazivali CNN i druge globalne mreže. Naša koleginica je promrljala na engleskom da ne može u tom trenutku da priča s njom i, izvinuvši se društvu, izašla u parkić ispred zgrade.
U mraku (tih dana je prilikom opasnosti od bombardovanja bilo obavezno zamračivanje, što je kasnije ukinuto, jer je samo prve noći izvršeno više od tri stotine krađa i obijanja prodavnica) nije odmah primetila da se oko nje okuplja nekakav svet, već je nastojeći da umiri svoju prijateljicu preko Atlantika, veselo čavrljala i ubeđivala da „nije to ništa“, da „ne mogu bombe da pogode nebeski narod“, da „Slobodana Miloševića treba da skine srpski narod a ne NATO“…
Zamislite kako su te njene reči odjekivale u mrklom mraku i tišini uplašenog grada i kako ih je razumelo dvadesetak što napaljenih mlađanih patrijota (sa „j“ obavezno), što matorih dežurnih dušebrižnika, koji svi zajedno od engleskog razumeju samo „korner“, „ofsajd“ ili „hamburger“. Rezultat je bio odvratan, otet i polomljen telefon, nekoliko šamara i teških udaraca u stomak, iz gomile, iz potaje, mučkih i kukavičkih, gluvoća za njena objašnjenja i plač, slepilo mrženje i besa…
Tu priču, ko zna zbog čega, nisam završio sa DSNSM. Kao da sam negde, duboko u sebi, predosećao da to zlo, kad jednom uhvati, može samo da se pritaji, ali da nikad više neće otići odavde.
Koleginica je otišla i već godinama živi u Španiji!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare