Piše Ivan Mrđen: Dobar čovek Dušan Mitrović

Manje zbog toga što je on stanovao u blizini, gde se tiho i dugo nosio sa opakom bolešću, a više zbog utiska da je tu ili neku takvu rečenicu izgovorao moj prijatelj, ne toliko često koliko kad je trebalo. Nešto slično osetio je i naš kolega Slaviša Lekić, koji je u utorak na vest o Duletovoj smrti napisao: “Važnija i lepša ‘funkcija’ bila mu je DOBAR ČOVEK. Jedan od najboljih koje sam znao.”Dušana Mitrovića ispratićemo danas sa Novog groblja u Beogradu na poslednje putovanje do rodnog sela Cvetke kod Kraljeva, gde će biti sahranjen. U ovakvim prilikama, a sve ih je više u poslednje vreme, prisetim se scene iz američkog filma “Stand Up Guys” (2012. godina, kod nas prikazivan pod naslovom „Mafijaši starog kova“), kad se izvesni Val (Al Paćino) oprašta na grobu svog prijatelja Hirša (Alan Arkin), pa kaže: “Otišao je još jedan koji je znao kako se mi zovemo.”Kao novinar starog kova, uz puno uvažavanje svega što je Dušan Mitrović radio i uradio za nezavisno novinarstvo u Srbiji, ipak moram da malo „popravim“ biografiju, koju su kolege iz „Danasa“ objavile na vest o njegovoj smrti. Sve je tačno, i da se na mestu direktora “Dan Grafa”, kao izdavača lista “Danas”, nalazio od druge godine njegovog postojanja (1998.), i da je svojevremeno bio potpredsednik Saveza socijalističke omladine Srbije, da je potom bio sekretar Saveza samostalnih sindikata Srbije, i da je učestvovao u osnivanju a potom bio i potpredsednik Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost”.Moju pažnju privukla je sledeća rečenica: “Iz sindikalne sfere prelazi u medijski biznis, a prvo je radio u dnevnom listu ‘Borba’ u vreme kad je glavni i odgovorni urednik bio Stanislav Staša Marinković, gde se bavio plasmanom i prodajom lista”.Dušan Mitrović je došao u “Borbu” krajem 1991. godine, kad je glavni i odgovorni urednik bio Manojlo Vukotić, dve godine nakon Stašine prerane smrti. Neko će reći da sve i da je hteo Manjo nije mogao bitnije da promeni uređivačku politiku, niti da ugrozi duh “Stašine Borbe”, posebno posle velikog uzleta u martu 1991. godine, ali ipak je vezivanje dolaska Duška Mitrovića za Stašina vremena višestruko nekorektno.Pošto sam ga poznavao još iz “omladinskih dana” i pošto je bilo očigledno da zbog nekih javno izrečenih stavova protiv politike Slobodana Miloševića neće moći da ostane na visokoj funkciju u “državnom sindikatu”, pozvao sam ga, u svojstvu direktora “Borbe”, da svoje ogromno organizaciono iskustvo iskoristi u našem preduzeću. Na prvom razgovoru u tada čuvenoj “Rapsodiji” ponudio sam mu tri opcije: pomoćnik direktora, direktor prodaje i referent prodaje. Skroman kakav je bio, Dušan Mitrović je prihvatio ovo treće, rekavši mi doslovce: “Za tebe ne bi bilo dobro da ti ja, uz sve ove napade po medijima, budem pomoćnik, a o prodaji novina tek treba nešto da naučim.”Da budem iskren, i ja sam u to vreme tek učio posao direktora novinske kuće, ali sam, više instiktivno, osetio potrebu da sa nekim podelim obaveze i odgovornost. U to vreme u redakciju “Borbe” došli su mnogi istaknuti novinari iz ugašenih omladinskih listova, ali i oni koji su se u “velikim kućama” suprotstavili Miloševiću, pa je bilo očigledno da preduzeće, nastalo raspadom nekadašnje NIGRO “Borba” i od većine novonastalih firmi tretirano kao “neprijateljsko”, sve teže može da prati taj redakcijski uzlet. Tada su u “Borbu”, kao moja “pojačanja”, osim Mitrovića, došli Zoran Nadrljanski (iz Banke za razvoj), Zoran Vukićević (iz “Ivana Milutinovića”), nešto kasnije i Bogdan Bogdanović (legendarni direktor Štamparije “Borba”), a posao sam ponudio i Dušanu Mihajloviću iz Nove demokratije, kad to niko u Srbiji nije smeo da učini…Nije tajna da mi ponudu Dušanu Mitroviću za mesto direktora prodaje nikad nije oprostio moj prijatelj Dušan Vujanić, koji je u to vreme u “Borbi” vodio taj sektor i već beležio odlične rezultate, posebno na planu ulične prodaje novina, a potom i stvaranja nove alternativne distributivne mreže, iz koje su nastala mnogobrojna, među njima i trenutno najjača preduzeća za distribuciju štampe u Srbiji. U to vreme, podsetimo se, svi ti kolporteri mogli su da prodaju samo “Borbu” i “Vreme”.Veliki uticaj svog imenjaka Vujanića uvek je isticao i Dušan Mitrović, nastavivši da se tim poslom bavi u “Našoj borbi”, kasnije i u “Danasu”, gde smo se nas dvojica ponovo sreli 1997. godine. I tada je, skroman kakav je bio, mesto direktora u početku prepustio Božidaru Andrejiću, a meni je bio zahvalan što sam, kao zamenik glavnog i odgovornog urednika i šef Deska, jedini imao razumevanja za rokove i njegovu poštapalicu da “najbolje novine na svetu ništa ne vrede, ako ne stignu do čitalaca”.Siguran sam da bi se i Dušan Mitrović, dobar kakav je bio, složio sa ovim mojim “ispravkama”.Pre nekoliko meseci jedna naša koleginica okačila je na Fejsbuk sjajnu misao da “treba činiti dobro do iznemoglosti, treba užasnuti svemir dobrotom onako kako smo užasnuti količinom zla na svetu”. Sačuvao sam i nastavak: “I kad nema nikakvog razloga treba činiti dobro. Treba namerno svaki dan nekome stopliti dušu. Treba zbuniti svemir. Treba činiti dobro i kad se dobrim ne vraća. Treba činiti dobro i kad posmislimo ni da činjenje dobra nema smisla. Samo besmisleno dobro mi miriše na neki smisao”. U potpisu – Nikola Tesla.Javili su se odmah razni dušebrižnici i čuvari lika i dela najznamenitijeg Srbina svih vremena sa tvrdnjom da slavni naučnik to nikad nije ni izgovorio, ni napisao. Ja sam to ipak sačuvao, prvo jer je objavljeno pod zaglavljem “Tesline naučne fondacije”, a drugo što sam bio siguran da ću biti u prilici da baš tim rečima završim neki komentar.Kad ću, ako ne danas!