Teško je izbeći utisak da je obeležavanje tridesetogodišnjice svega što se na ulicama Beograda događalo 9. marta 1991. ipak skliznulo u lamentiranje o propuštenim šansama, izneverenim očekivanjima, onoj „duši prodanoj“ i Daninim sinekurama, sve do konstatacija da je „sve bilo uzalud, jer je danas gore nego pre tri decenije“.