Piše Ivan Mrđen: Ćale, ovo je za tebe

U svojoj redovnoj kolumni „TELEtina – medijska“ u jučerašnjem „Danasu“ moj prijatelj Duško Bogdanović pomenuo je da ovih dana, uz sve ostalo, čita i moj neobjavljeni roman „Srećna Nova godina“, zasnovan na pričama o kratkom, burnom i nesretnom životu moje majke Ane Zonai (1930-1990) i njene vršačke familije.

Sasvim slučajno, juče se navršilo trideset godina od kako je preminuo moj otac Ante Mrđen (1925-1990), drugi glavni lik te nevesele sage o ljudima koji su ostarili u ratu pa kasnije nisu umeli da budu mladi, borcima od četr’esneke koji to nikad nisu uspeli da naplate, komunistima po ubeđenju koji kasnije nisu mogli da priznaju da su izneverena njihova „velika očekivanja“…

Nadam se da mi neće zameriti naš mladi sugrađanin Petar, što sam ovaj tekst naslovio njegovom rečenicom po kojoj je, na žalost, zapamćen kratkotrajni „sedmojulski ustanak 2020“. On i dalje pred sudom traži istinu za svog oca, poznatog slikara Ljubišu Đurića, koji je preminuo u aprilu ove godine, jer u zemunskoj bolnici za njega nije bilo respiratora.

Ta tužba i medijska pažnja koju je Petar privukao izjavom „Ćale, ovo je za tebe“ bili su dovoljni da ga predsednik svega ovoga, koji se baš u aprilu hvalio velikim brojem „lično nabavljenih, neću da vam kažem kako“ respiratora, nazove „čovekom sumnjive prošlosti“, na fikus je okačena izjava da „niko u Srbiji nije umro zbog nedostatka respiratora ili čekajući respirator“, a ministar zdravlja ga je posredno, izbegavajući da lično pogleda lekarsku dokumentaciju, uputio na to da tuži Zemunsku bolnicu…

Petar Đurić je od suda dobio dokaze da nije osuđivan i da se protiv njega ne vodi ni jedan sudski postupak, ali ta informacija nikad nije, niti će stići do onih koji su i dalje uvereni da nas je “Vučić spasao od korone”, da su se “svi zaverili protiv njega” i da “nema niko bolji”. A onda im nije teško ni da poveruju da i premijerka zna šta govori ili da resorni ministar zna šta radi, jer da nije tako “ne bi ih Vučić ni pet minuta držao na tim funkcijama”…

Ti “mali vernici TV dnevnika” nisu od juče. Svim vlastima odgovara taj soj ljudi gurnutih u ponižavajuću situaciju da ponavljaju tuđe rečenice ubeđeni da su to njihovi lični stavovi. Od njih se ranije očekivalo samo da sve aminuju i glasaju za vlast, da bi se vremenom njihov “aktivizam” proširio i na svakodnevne kontakte sa komšijama, prijateljima, familijom… Znam mnogo mladih ili ljudi u najboljim godinama koji su u svojim kućama, za slavskim trpezama ili u komšijskim razgovorima odustali sada već i od pokušaja da pod parolom “ćale, ovo je za tebe” objasne svojim roditeljima, tetkama ili stričevima da su mnoge stvari u ovoj zemlji sasvim drukčije od ružičaste i hepi iluzije, plus nepostojeća zemlja iz “drugog TV dnevnika”.

Imao sam, na žalost, nesreću da već u povoju lično uočavam to „događanje naroda“ na pojedinačnim primerima, od mog oca i njegove druge supruge Janje do desetina njihovih vršnjaka, što među rođacima, što među aktivistima Mesne zajednice „Proleter“ na Banovom brdu. Poverovavši da „čovek sa odsjajem sunca u kosi“ jedini želi da sačuva i socijalizam i Jugoslaviju, svi koji su na vreme upozoravali da sa Slobodanom Miloševićem to nikako neće biti moguće, za njih su bili „bagra“, „izdajnici“, „strani plaćenici“, sa kojima ne samo da „nema razgovora“ već bi sve to „trebalo rešiti po kratkom postupku“…

U redakciju „Borbe“ koju je vodio legendarni Stanislav Marinković došao sam ujesen 1987. godine, nekako u vreme čuvene Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije i pobede koju je Slobodan Milošević, oslanjajući se baš na takvu „bazu“, odneo nad svojim unutarpartijskim protivnicima. U „Borbi“ sam u naredne tri godine, koliko je još poživeo moj otac, dogurao do zamenika glavnog i odgovornog urednika (kao šef Deska), kasnije i direktora, ali njega nikad nisam uspeo da ubedim da makar počne redovno da čita naše novine…

A on je, ne mrdajući iz svoje dnevne sobe, prošao svoj „istorijski put“, od svađa sa Slovencima i Hrvatima do Gazimestana gde je prvi put rečeno da „ni oružane bitke nisu isključene“, od nepoverenja u svog imenjaka Markovića do pljuvanja početnih koraka ovdašnje opozicije… Zato smo umesto priče o politici, kasnije izbegavajući još neke teme poput njegove bolesti ili povratka moje majke u Jugoslaviju, uglavnom igrali šah, pričali o deci i vremenu, da bi sve moralo da se završi pre „pola osam“ i njegove doze propagandnih injekcija.

„Tata, ovo je za tebe“ (za nas koji smo odrasli na radničkoj, sirotinjskoj Čukarici otac je uvek bio „tata“, nikad „ćale“), jer sada, trideset godina kasnije, više nisam siguran da li je uopšte vredelo bilo koga u bilo šta ubeđivati.