0
Priča Peđe Obradovića, dugogodišnjeg novinara, neodoljivo podseća na neki film sa dramatičnim i šokantnim obrtima. Nakon borbe sa leukemijom, doživeomje i saobraćajnu nesreću. Ipak, njegova priča nije žalopojka, već podsticaj i suočavanje sa životom koji vrlo često ne mazi.
Peđa u svom blogu sa nama deli svoje misli, utiske i zebnje. Direktan prenos svih unutrašnjih zbivanja koji nam pomaže da shvatimo da su neposustajanje i borba jedini pravi odgovor.
Najnoviji tekst sa bloga Peđe Obradovića, pod naslovom „Rodio se, valja ga ljuljati“, prenosimo vam u celosti:
Ono kad me onaj kolima spičio i vozneo u nebesa da se kao džak otresem o vreli belopotočki asfalt, taj me nije osujetio samo u povratku na posao, za čim sam u prvi mah zakukao. To da otkucam službenu karticu bio bi tek simbol povratka u normalne tokove posle dvogodišnjeg bolovanja, iako je za hematološko-onkološke pacijente to jedna „nova normalnost“ koja sa koronavirusom veze nema, ali nije normalna kao što nije ni ova opšta „nova normalnost“ sa koronavirusom.
Međutim, to obaška, u daljem izlaganju pomoći će mi Milenko Bodirogić, čija me je knjiga „Po šumama i gorama“ inspirisala da počnem da planinarim. Prepoznao sam se u Bodirogićevom naratoru koji kaže: „Bio sam bolestan, sasvim izvesno, sistemski bolestan, kako se to danas kaže i hodanje je predstavljalo vrhunac mojih fizičkih mogućnosti, a predosećao sam da to neće dugo trajati. Gošća mi je disala za vratom, osećao sam na koži njen promrzli dah“.
Dakle, osoba za volanom motornog vozila meni nevažne marke, osujetila me je u samom „vrhuncu mojih fizičkih mogućnosti“, i to baš u trenutku kada sam, za razliku od Bodirogićevog naratora, imao predosećaj da će to dugo trajati. A niti je dugo trajalo, niti sam vozilo, od koga se jedinio haube sećam, mogao predvideti kao „gosta“ koji mi diše za vratom i čiji „promrzli dah“ do samog čina spičenja u noge i rebra (na koja još nisam stigao da se požalim), ni za trenutak nisam osetio.
O tome da sam osujećen u jednoj od retkih preostalih aktivnosti u kojoj sam zaista uživao, pošto više ne pušim, ne pijem i ne partijam, neću ni da govorim. A taman sam nabavio sjajne slovenačke gojzerice koje su se savršeno nosile sa stazama Divčibara, Povlena i konačno Avale posle koje sam izuven. Figurativno, na pešačkom prelazu, a onda i stvarno, kasnije na VMA, koja je kritičnog dana bila dežurna bolnica za hitne slučajeve.
Ali, hajde, i to ni po’ jada. Uvek se nađu neka uživanja i uvek postoji neki „vrhunac fizičkih mogućnosti“, pa je to sada da mrdam prstiće na obe noge, dižem pomalo ovu levu što je u gipsu, i vežbam stopalom ove operisane, desne. Nije prvi put, uostalom. „Ležanje u krevetu, imobilnost i nemogućnost da sam sebi obrišeš dupe su kao vožnja bicikla. To se ne zaboravlja“, odgovorio sam mom drugu Milošu Milovanoviću, kada me je, neki dan, pitao kako sam.
Među vrhunce svojih fizičkih mogućnosti mogu da ubrojim i održavanje higijene tela, koje je neka mešavina ritmičke gimnastike i umetničkog plivanja na suvom, a to kako su me, posle otpusta sa VMA popeli na peti sprat zgrade u kojoj živim, vrhunac je i moje i fizičkih mogućnosti ljudi koji su me transportovali, za koje, inače, čujem da se bave i transportom klavira i drugih kabastih stvari. To je (evo ga opet sa „pričama za sebe“) priča za sebe, a da ovde ostanemo na pozitivnom fonu, kako to ume da se kaže, ne bih da propustim da priznam da, u međuvremenu, mogu da se prenemažem u izvoljevanju, da sve mora da mi se prinese i odnese i da od mene niko ne traži da se brijem.
Ali to što je, kako kaže moja drugarica Tijana Romić, „trebalo da me udari automobil da bih počeo da pišem”, teško mogu da oprostim vozaču gorepomenutog putničkog vozila, jer sada razgolićen stojim pred publikom suočen sa svojim iskonskim strahom od javnog objavljivanja intimnog sadržaja (pri tom, neerotične konotacije). Što bi rekla Ljubica Gojgić, „nije da ima nešto da se vidi“, ali meni je osećaj nov i ne toliko neprijatan koliko se na njega još navikavam.
Znam da su neki, potpuno zdravi ljudi, na razgolićavanju svoje stvarnosti (i ne samo svoje, već i ljudi iz bližeg i daljeg okruženja) napravili veliki uspeh. Na primer, u prodaji je šestotomna autobiografija Karla Uvea Knausgora, koga još zovu i „norveškim Prustom“. To golemo delo nisam čitao uveren da se radi o jasnom simptomu skribomanije sa izraženim elementima egocentrizma, i za njega nisam (bio) zainteresovan, pa sve i da se radi o duboko iskrenoj ispovesti koja ima neki smisao, možda čak i poruku koju bi valjalo primiti (pazi, da pišeš o sebi u šest tomova!). Bekim Sejranović na primer, o njemu kaže: „…No, zato knjigu, na(r)cističko-hitlerovskog naslova „Moja borba“ (Mein kampf) pisanu u šest tomova, na tri i pol tisuće stranica, u kojoj se do najsitnijih detalja opisuje učmali život jednog norveškog muškarca, njegove obitelji, susjeda, prijatelja, kupuju u milijunskoj nakladi i proglašavaju remek-djelom, prekretnicom u norveškoj, pa i u svjetskoj književnosti“.
Sa zaprepašćenjem sam, međutim, primio i stav nekih ljudi čiji ukus i mišljenje cenim, da se radi o „odličnoj“ knjizi, zanimljivoj posebno za one koji ne znaju mnogo o Norveškoj, pa čak i da se radi o „nečemu što spada među najbolje od pisane reči što se pojavilo u poslednjih deset godina“. Sada se stresam i od same pomisli da će se moje stradanje nastaviti čitanjem „tri i pol tisuće stranica“ o učmalom životu muškarca u Norveškoj. Ali, da ne sudim (opet) unapred. Iznenađenja su retka, ali moguća kao, na primer, da te udari auto.
Da ne bude zabune i da ne bude da se ja ovde nešto prenemažem, bavim lažnoskromnošću i, kao, izvinjavam na otvorenosti: imao sam nameru da jednom pišem o svojim iskustvima. Ali, ne na ovaj način, iznuđen prokuvalošću centralnog nervnog sistema. Moja je ideja bila da ono što mi se dogodilo, ali i mnogo toga drugog, poput Bodirogićevih heroja (koji se, da podvučemo, hodajući po šumama i gorama bivše Jugoslavije bave jednom širom, opštedruštveno daleko važnijom i, u našem društvu, gotovo tabu temom) ispričam kroz vizuru planinara. Hteo sam da diskurs svog iskustva izmaknem iz perspektive sivila bolničkih krugova i soba u zelenilo, staze, uspone i vrhove.
I sada mi je žao, jer bi sve izgledalo vedrije u tehnikoloru, uostalom, ove godine moći će da se hoda sve do sredine novembra, mislim na nas amatere, ne na profesionalce (oni mogu i po snegu), boje su sjajne, pravo uživanje. Ovako sam, naivno koračajući pešačkim prelazom u podavalskom naselju Beli potok, atakom na moj fizički integritet i pripadajući vrhunac fizičke mogućnosti i bukvalno vraćen u glib i bedni sentiment hospitalizovanog lica.
Na svu sreću, ispostavilo se da ima ljudi koji kažu da im to što pišem nešto znači, da ima onih koji tvrde da su u tome nešto prepoznali, kao i onih koji su samo znatiželjni, pa im je tu nešto zanimljivo. Sreća, jer kao što kažu, rodilo se i valjda ga ljuljati. Pa ćemo da ljuljamo. Vama hvala.
Pratite nas i na društvenim mrežama: