0
Profesor Živan Lazović, nekadašnji prvi čovek Filozofskog fakulteta u Beogradu i bivši prorektor Univerziteta u Beogradu ne zna kakav će status imati sledećeg septembra kada stiče uslov za penziju. O ovom slučaju je Nova.rs detaljno izveštavao. Tim povodom oglasio se i dr Milanko Govedarica, redovni profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu
Tekst profesora Govedarice prenosimo vam u celosti:
Zbog detaljno obrazloženih stavova četvoro redovnih profesora matičnog odeljenja (dr Grubor, dr Prelević, dr Deretić i moja malenkost) o tome da prof. dr Živan Lazović, bivši dekan i prorektor, ne zadovoljava minimalne preduslove za dvogodišnji produžetak radnog odnosa posle ispunjenja uslova za odlazak u penziju, odnosno zbog nedostatka validne dokumentacije kojom bi se obesnažili izneti prigovori.
Kadrovska komisija Filozofskog fakulteta dva puta je skinula sa dnevnog reda svojih sednica predlog Odeljenja za filozofiju da se prof. dr Lazoviću produži radni odnos. Na pomolu je i treći pokušaj da se pribavi pozitivno mišljenje Kadrovske komisije, te da se u tom slučaju pristupi odlučivanju o ovom predlogu na sednici Nastavno-naučnog veća Filozofskog fakulteta, koja je zakazana za 11. maj 2023. U najnovijem dopisu Kadrovskoj komisiji od 27. aprila 2023. godine, prof. dr Prelević, prof. dr Deretić i ja rezimirali smo stručne i pravne argumente u prilog oceni da prof. dr Lazović, uprkos novim pokušajima, i dalje ne ispunjava tražene supstancijalne i formalne uslove za produžetak radnog odnosa, a kao potpisnik tog dopisa ovom prilikom želim samo da ukratko prokomentarišem neke od javno osetljivih i etičkih aspekata sporenja koje je privuklo pažnju šire javnosti. Da ne bi bilo nesporazuma,napominjem da sam svoje stavove o spornim pitanjima najpre saopštio lično svom kolegi prof. dr Lazoviću, a zatim i dvočlanoj odeljenskoj komisiji, zaduženoj za kategorizaciju njegovih radova.
Obavljajući važne funkcije dekana Filozofskog fakulteta, predsednika Saveta Univerziteta u Beogradu i njegovog prorektora, prof. dr Lazović je u određenim periodima svoje karijere pružio pozitivne doprinose akademskoj javnosti i široj zajednici.
Po mom sudu, doprinosi ove vrste ponekad mogu biti važniji od uskostručnih nastavnih i naučnih rezultata, koji su presudni
prilikom izbora u zvanja univerzitetskog nastavnika, kao i prilikom procene ispunjenosti uslova za produžetak radnog odnosa. Međutim, značajan deo problema sa najnovijom kandidaturom kolege Lazovića sastoji se u tome što se za njegov javni angažman poslednjih godina ne može reći da je uzoran i da služi opštem interesu fakultetske i univerzitetske zajednice.
Na primer, u okolnostima kada se na Filozofskom fakultetu procesira nekoliko prijava za neakademsko ponašanje i moguće plagiranje, upadljivo je ćutanje profesora Lazovića i uzdržavanje od javnog demantovanja ili potvrđivanja iznetih sumnji, iako se ove prijave tiču njegovih bliskih saradnika, sa čijim radovima je imao obavezu da bude neposredno upoznat. Koliko mi je poznato, profesorova distanciranost po ovim pitanjima motivisana je deklarativnim uvažavanjem pretpostavke nevinosti onih protiv kojih su podnete prijave, do okončanja započetih postupaka, kao i njegovom nesklonošću da se meša u rad komisija koje su formirane tim povodima.
Smatram da bi ovakvo držanje bilo opravdano pod uslovom da se ne radi o tekstovima koje je i sam kandidat za produžetak radnog odnosa imao obavezu da ocenjuje, u različitim prilikama i u različitim svojstvima, te da je stoga u konkretnim aktuelnim okolnostima posredi neprihvatljivi raskorak bivšeg dekana sa vlastitom savešću.
Reč je o tome da afirmacija akademske čestitosti, kao jedan od imperativa za promovisanje savremenih univerzitetskih vrednosti i progresivne društvene uloge današnjeg Univerziteta u Beogradu, zahteva nešto više od ravnodušne legalnosti i površnog pozivanja na pretpostavku nevinosti, i to pogotovo od strane onih univerzitetskih poslenika koji su u prilici da imaju bolje saznajne uvide i da dosledno manifestuju svoju istinoljubivost.
Po mom shvatanju, akademska čestitost je više stvar moralnosti nego legalnosti, a to znači da je za nju važnije javno manifestovanje suda vlastite savesti od svojevrsnog skrivanja iza normativnim odredbama predviđenih procedura. Razumljiva je i neophodna je kolegijalna solidarnost, ali ona je opravdana onoliko koliko je udružena sa istinoljubivošću, sa iskrenom razmenom raspoloživih saznanja o pitanjima koja su predmet sporenja. Konkretnije rečeno, iz perspektive trećeg lica
(distanciranog, nezainteresovanog i neupućenog subjekta) sasvim je opravdano držati se pretpostavke nevinosti onoga ko je osumnjičen po bilo kom osnovu, ali već iz ugla i uloge akademskog drugog lica (bliskog, zainteresovanog i upućenog partnera) neophodan je savestan lični angažman, u pravcu pružanja istinoljubive savetodavne podrške vlastitom kolegi i bliskom
saradniku. Kada je reč o perspektivi akademskog prvog lica, tj. kada se radi o nama samima, sasvim je neprimereno proceduralno ili formalističko pozivanje na pretpostavku vlastite nevinosti, zato što nam savest i akademska čestitost nalažu da drugima, svojim univerzitetskim kolegama, učinimo dostupnim evidenciju o sadržini spora koju oni traže, a sa kojom sami neposredno raspolažemo.
Ako ne postupamo na takav način, onda smo naprosto nesavesni i narušavamo princip akademske čestitosti. Pored nesavesnosti iz naznačene perspektive drugog lica, vezane za prijave o mogućem neakademskom ponašanju njegovih bliskih saradnika, prof. dr Lazović sada manifestuje nesavesnost i u ulozi prvog lica, u kontekstu aktuelnog spora o njemu samome, o tome da li
ispunjava ili ne ispunjava uslove za produžetak radnog odnosa. Naime, on od februara meseca tvrdi da ispunjava sve neophodne zahteve, ali do danas odbija da učini dostupnom od svojih kolega, podnosilaca prigovora, više puta traženu dokumentaciju (validne potvrde o učešću na naučnim skupovima, potvrde nadležnog matičnog odbora o vrsti monografije ili tematskog zbornika i drugo), odnosno da obelodani neposrednu i nepobitnu evidenciju o tome da su njegovi naučni radovi kategorizovani na adekvatan ili ispravan način. Takvo držanje, svojevrsno poigravanje sa akademskom procedurom i odbijanje da se pruže traženi dokazi, u duhu samodovoljne pretpostavke o vlastitoj nevinosti, samo po sebi ne afirmiše akademsku čestitost i nije dobra preporuka za donošenje pozitivne odluke da se prof. dr Lazoviću produži radni odnos nakon sticanja uslova za odlazak u penziju.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare