5
Posle sedamdeset i šest godina na Galovića poljani napravljeno je jedno od najvećih spomen obeležja u ovom delu Evrope. Projekat izgradnje aerodroma i memorijalnog kompleksa u Pranjanima realizovalo je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, na inicijativu Halijard fondacije. Na predlog Ministarstva, u znak sećanja na "Misiju Halijard“, izgrađen je i aerodrom u Pranjanima namenjen sportskoj avijaciji, koji će biti sastavni deo memorijalnog kompleksa.
Pismo upućeno Fondaciji Misija Halijard, fotografije u vlasništvu Stefani Lalić
Republika Srbija je u izgradnju memorijalnog kompleksa i aerodroma uložila oko 30 miliona dinara, a sredstva za realizaciju obezbeđen je donacijom kabineta predsednika Srbije Aleksandra Vučića “Halijard fondaciji” i sredstvima iz budžeta Republike Srbije. Projekat su finansijski podržali i Grad Čačak i opština Gornji Milanovac, a podršku projektu pružila su i preduzeća „Aerodromi Srbije“, JP „Elektroprivreda Srbije“ i JP „Putevi Srbije“.
Nik Lalić bio je uspešan košarkaš i student Univerziteta u Ohaju kada ga je zapazila američka obaveštajna služba OSS, preteča CIA. Trebao im je neko ko zna srpski jezik, a kao Amerikanac srpskog porekla, on je odgovarao njihovim potrebama.
Pročitajte još...
Stefani Lalić, Nikova ćerka koja živi u Americi, poslala je pismo Fondaciji Misija Halijard u znak otvaranja memorijalnog kompleksa na Galovića poljani. Pismo Stefani Lalić prenosimo u celosti:
„Moj otac, kapetan Nikola Lalić, bio je imenovan za vođu Misije Halijard u Jugoslaviji. Njegova je uloga bila da nadgleda i koordinira spašavanje naših oborenih pilota i da ih vrati na bezbedno. Na terenu je boravio od avgusta 1944. do kraja decembra 1944. godine. Ovaj mu je položaj dodeljen nakon što je prvobitni vođa misije, Džordž Musulin, otišao. Moj je otac bio uz generala Dražu Mihailovića sve do dana kada je otišao.
Nik Lalić i njegova ekipa, kao i oboreni piloti, zbližili su se sa velikodušnim i zauvek odanim Srbima, stanovnicima sela Pranjani. Mesecima su našim ljudima pružali sklonište i hranili ih u svojim domovima iza neprijateljskih linija. Moj otac je pristigao kada je pista već bila završena i potpuno funkcionalna.
I Moj otac i ja smo Misiju Halijard oduvek smatrali najvećim simbolom solidarnosti između Sjedinjenih Država i Srbije. Želeo je da svi znaju za zajednički napor i uzajamnu ljubav i odanost između Srba i Amerikanaca. Američka vlada je dosta tog zajedništva godinama krila. Divno je što se to sada deli sa celim svetom, zahvaljujući posvećenosti ptpukovnika Džona Kapela i njegovoj strasti i oduševljenju najuspešnijom misijom spašavanja iz vazduha u celom Drugom svetskom ratu.
Moj suprug Kreg Džouns i ja smo prošlog septembra posetili Pranjane povodom obeležavanja 75. godišnjice spašavanja. Uz moje ćerke, Kerolin Nikolu Adams i Aleksandru Rouz Adams, bili smo dirnuti čitavim iskustvom. Konačno smo imali privilegiju da vidimo veličanstvenu lokaciju i mesto na kom se odigrala ova velika misija spašavanja. Bili smo na ivici suza videvši mesto na kom se pista nalazila, o čemu je moj otac godinama pričao.
Zadivljena sam i drago mi je zbog odluke potpukovnika Džona Kapela da uz pomoć srpske vlade izgradi ovaj memorijalni kompleks posle 76 godina, kao i da od ovog mesta napravi potpuno funkcionalnu modernu pistu i heliodrom. Sjajno! Dizajn je neverovatan za sve koji ga mogu videti što iz vazduha što sa zemlje. Sada će se zauvek pamtiti, nikada neće biti zaboravljeno.
U kasnijim godinama svog života, moj otac je sa ponosom putovao i držao predavanja o Srbiji. On je prvi javnosti govorio o ovom istorijskom spašavanju, prikazujući slajdove slika o svom iskustvu tokom turneje. Cilj je bio da sa svim Srbima i Amerikancima podeli o čemu se radilo u Misiji Halijard, tajnoj misiji OSS a(Kancelarije za strateške zadatke), kako se nikada ne bi zaboravila. Velika publika ga je uvek dočekivala povicima ljubavi i ponosa. Uskoro ću kroz njegove memoare podeliti i njegovo lično iskustvo.
Neko veče sam razmišljala o tome kako očuvati sećanje na sve koji su učestvovali u Misiji Halijard. Ideja mi je pala na pamet setivši se kako je moja ćerka Kerolin godinama oko vrata nosila vojne pločice mog oca. Ovo je bio njen način da nikada ne zaboravi svog dedu i njegova velika postignuća. Postavljanje ravnih ploča, srazmerne veličine, u obliku pločica sa imenima oko oblika aviona bila je moja ideja. Svaka od metalnih pločica sa imenom imala bi ugravirano ime učesnika sa rečima „u sećanje na“, tako da kada ljudi dođu u obilazak mogu da prate i čitaju imena. Niko neće biti zaboravljen.
Hvala još jednom potpukovniku Kapelu i svima koji su učestvovali u podizanju sećanja na ovaj veliki istorijski događaj. Živeli!
Pratite nas i na društvenim mrežama: