Srbiji je potreban efikasniji sistem podrške u borbi protiv nasilja nad ženama, a neophodna su i dodatna sredstva za izgradnju infrastrukture, kako bi se na pravi način radilo na suzbijanju tog problema i zaštiti žrtava, sugestije su koje Srbiji stižu iz Saveta Evrope.
U izveštaju Ekspertske grupa Saveta Evrope za borbu protiv nasilja nad ženama i u porodici (GREVIO), koji je predstavljen u beogradskom Medija centru, ocenjuje se da je Vlada Srbije učinila velike napore na suzbijanju nasilja nad ženama, ali da to nije dovoljno.
Mere koje bi mogle da poprave trenutnu situaciju su veća uključenost nevladinih organizacija, besplatna pravna pomoć, kao u veći broj centara i skloništa u kojima bi zlostavljane žene i njihova deca mogli da pronađu zastitu, predlaže se u izveštaju.
Apeluje se i na unapređenje zakonskog okvira, koji bi trebalo dodatno prilagoditi Istanbulskoj konvenciji. Istanbulska konvencija je dokument Saveta Evrope o sprečavanju i suzbijanju nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Srbija ga je ratifikovala 2013. godine, a stupila je na snagu u avgustu 2014.
Srbija se obavezala na to da će zakonodsvstvo prilagoditi svim pravilima i definicijama krivičnih dela, kao što je propisano Istanbulskom konvencijom.
To nije u potpunosti učinjeno, pa se u izveštaju Saveta Evrope naglašava da se u Srbiji silovanje i dalje definiše kao krivično delo koje se vrši prinudom, a ne kao seksualni čin na koji žrtva nije dala saglasnost, kao što to nalaže Istanbulska konvencija.
„GREVIO poziva vlasti Srbije da što pre promene relevantne odredbe Krivičnog zakonika i odrede odgovarajuće kazne za sve seksualne radnje koje se odvijaju bez saglasnosti žrtve“, navedeno je u izveštaju.
Kao problem se ističe i to da je broj osuđenih za nasilje nad ženama i dalje ekstremno nizak.
GREVIO je, navodi se u izveštaju, zabrinut zbog prakse „suočavanja“ žrtava silovanja i zlostavljanih u sudnici i poziva vlasti u Srbiji da to okončaju.
Ukazuje se i na nedostatak službi koje su su specijalizovane za podršku, koje nema dovoljno u većem delu Srbije. Rezultat toga su nedovoljna zaštita i psiholoska podrška žrtvama.
Kao problem se izdvaja to što takve službe uglavnom vode nevladine organizacije koje su ograničene budžetima.
Grupe koje su naročito izložene nasilju su Romkinje, žene sa invaliditetom, azilantkinje i migrantkinje.
„Potrebno je više ulaganja, više fondova koji će biti adekvatno raspoređeni“, objašnjava za portal Nova.rs izvestiteljka za Srbiju Simona Lanzoni.
Ona dodaje da Srbija trebalo da smanji svoju „zavisnost od stranih donatora i obezbedi više sredstava iz sopsptvenog budžeta”.
Ističe i da svi zakoni i sva sredstva neće biti dovoljni, ako se ne promeni svest i dominantno patrijarhalni stavovi.
„Kada je u pitanju nasilje nad ženama ne postoji samo jedno goruće pitanje i mera, sve je goruće. Biću srećna kada bude postojao samo jedan ključni problem, to bi bila bajka“, kaže Lanzoni.
Na pitanje kakva je zaštita žena od nasilja u Srbiji u poređenju sa zemljama EU i komšijama iz regiona ona odgovara da Srbija ne bi trebalo da se opterećuje poređenjima sa drugim zemljama i rangiranja.
Ona skreće paznju na to da Srbija, osim nasilja koje žene doživljaju u samim porodicama, veću pažnju treba da posvetiti zaštiti žrtava silovanja, seksualnog nasilja, proganjanja, kao i problemu ranih brakova.
„Kako bi unapredila postojeće stanje, Srbiji je potrebna i bolja koordinacija zvaničnih institucija sa civilnim sektorom“, ocenjuje Lanzoni i dodaje da je Italija dobar primer za tako nešto.