0
Skoro 20 godina Dragiša Savić jedini je stanovnik Mrkovice, sela koje se nalazi iznad Grdeličke klisure, na obroncima planine Čemernik. Iz Mrkovice su krajem prošlog i početkom ovog veka svi otišli, a jedino se Dragiša u nju vratio iz Ivanjice gde je 36 godina radio kao mašinski tehničar.
Doći do Dragiše i Mrkovice je velika muka, iako do sela vode putevi iz pravca Predejana, Crne Trave, Vladičinog Hana, Surdulice i Leskovca. Teško je reći koji je od puteva koji vode do Mrkovice gori, dok se u samom selu jedva nazire zbog paprati, žbunja i trave do pojasa.
Mrkovica je posle Drugog svetskog rata imala 60 domaćinstava i 277 stanovnika, seoski dom i četvororazrednu školu, ali kako dobar put nikada nije izgrađen život je iscurio iz Mrkovice kao pesak iz peščanog sata i vremenom je šuma potpuno progutala to mesto.
Bez terenskog vozila i pomoći ljudi iz tog kraja, šansa da je sami pronađete je vrlo mala. Tek kada se probijete kroz uzane i urasle puteve i stignete na pedesetak metara od kuća možete ih i primetiti, napuštene i nagnute ili već skroz pale.
Sa pokošenom travom i cvećem, kuća u kojoj Dragiša živi je poput oaze u pustinji, međutim ni nju ne možete da pronađete sve dok se ne probijete kroz šumu do samog puteljka koji do vodi ulaznih vrata.
Dragiša ima 71 godinu, ali je vitalan i kreće se kao da mu je 20 godina manje. Dočekuje nas sa širokim osmehom i odmah nudi kafom, rakijom i bombonama.
PROČITAJTE JOŠ:
„Čuo sam zvuk motora i pretpostavio sam da ćete da promašite put do kuće, a i nije lako, puno je puteljaka u selu, a sve je uraslo i ljudi se teško snalaze“, prvi započinje razgovor Dragiša, na čijem licu se vidi da je srećan što može sa nekim da popriča.
Na pitanje kako to da živi sam u selu odgovara da je to njegov izbor i da svoju kuću ne bi menjao ni za šta na svetu.
„Mogao bih da živim i u gradu, stekao sam penziju dovoljno veliku da platim kiriju i ostale troškove. Imam i prijatelja koji mi nudi prazan stan u Vladičinom Hanu, ali ne želim da idem odavde. Šta bih radio u gradu? Da idem dokon uz ulicu i niz ulicu, ne dolazi u obzir. Navikao sam da stalno radim. Dok sam radio u Ivanjici obilazio sam brojna gradilišta. Ovde sadim sve što mi je potrebno od povrća – paradajz, krompir, pasulj, crni i beli luk. Imam i svoje šljive pa pečem rakiju. Obožavam cveće i imam ga svuda oko kuće, a dva stabla lešnika sa tamnim lišćem doneo sam iz Ivanjice i ovde posadio samo zbog lepe boje lišća. Imam i svog psa Džekija, a od pre tri nedelje svakog dana do kuće mi dolazi jedan zec. Dođe, pogleda me i ode. Izgleda da je i on željan društva“, govori Dragiša.
Kaže da je najsrećniji na svetu kada sedne ispred kuće i gleda u svoje cveće, a svuda oko njega su mir i tišina.
„Nedostaju mi ljudi, a najviše moja Marija, žena sa kojom sam u vanbračnoj vezi 25 godina, ali ne mogu da odem kod nje, ne bih preživeo u Obrenovcu ni tri dana. Ona dolazi, posećuje me. Bilo bi mnogo bolje da u selu ima nekoga, međutim šta da se radi, tako je kako je. Prođe po neki lovac ili drvoseča, a preko leta dolaze ljudi koji su se odavde odselili da obiđu svoje kuće. Meni je najbitnije da imam struju i vodu. Imam dva televizora, jesu stari ali rade odlično. Volim da gledam sport, pratim ovih dana tenis i našeg Novaka na Vimbldonu. Imam i mobilni telefon, doduše ne ove novije, nego onaj stari model, ali meni je dobar, mogu da se javim“, objašnjava Dragiša, koji za sebe kaže da je „okoreli“ zvezdaš.
Prema njegovim rečima, najbliža prodavnica nalazi se u 12 kilometara udaljenom Predejanu i tamo odlazi svake srede, pošto je tada i pijačni dan.
„Tamo kupujem od namirnica sve što mi je potrebno i donesem sve to u rancu, to je nekih sedam, osam kilograma. Put do tamo je u katastrofalnom stanju, ali sam navikao i nije mi teško. Kada je zima ne idem u Predejane već me namirnicama snabdeva sestrić iz susednog sela Lepeta. Kupi u Vladičinom Hanu sve što mi treba i onda on krene otuda, ja odavde pa gde se sretnemo. Umem sve sam da spremim. Kada je trebalo da se preselim ovde plašio sam se jedino kako ću sebi hleb da mesim, ali sam i to naučio. Sada ga mesim bolje od mnogih žena“, kazao je Dragiša.
Istakao je da su nekada stanovnici Mrkovice obrađivali svaki delić svoje zemlje, čuvali stoku i brali pečurke kojih ima „na kamione“. Međutim, u potrazi za poslom i lakšim životom otišli su u okolna mesta, a pojedini više ni jednom godišnje ne dođu da posete kuću u kojoj su se rodili i odrasli.
„Ja nemam nameru da odavde više bilo gde idem. Dok sam živ biću ovde. Kada umrem ovde će me naći“, odlučan je Dragiša.
BONUS VIDEO: Da li rudarenje gasi selo?
