Stigli smo na adresu. Bulevar oslobođenja 16, Klinika za infektivne i tropske bolesti. Mesto od kog inače hvata jeza kada ga neko pomene, a ovih dana se ta jeza pretvorila u strah.
Ispred ulaza za prijem stoje parkirana ambulantna kola u kojima sede ljudi čija zaštitna odela ukazuju na to da je situacija vrlo ozbiljna, kao da se sprema apokalipsa. Oko ulaza stoji desetak ljudi. Svi imaju maske. Svi su sami. Svi ćute… i čekaju. Pokušaj da ih intervjuišem prvo je bio bezuspešan, nikome nije do priče, pa ni meni. Ipak, posle par minuta “muvanja“ oko njih obratio mi se jedan gospodin, rekla bih da ima malo više od 60 godina.
„Došao sam ovde jer imam tešku upalu pluća, imao sam temperaturu preko 40. Primili su me da me testiraju i sada će da me vode u u KBC Dragiša Mišović. Ne znam da li su mi radili test na koronavirus, izvadili su mi bris iz grla i nosa i sada čekam da me vozi hitna, ništa mi nisu rekli. Danas je četvrti dan da imam temperaturu, sam sam došao ovde i to sam se maltretirao. Prvo sam išao na Zvezdaru, pa ovde, pa me sada vode u „Dragiša Mišović“, jedva mi je ispričao ovaj gospodin koji je sve vreme držao razadaljinu i masku na ustima.
Prišla sam i drugim ljudima, odbili su me, dobila sam i po koju psovku, ne zameram im i opraštam. Osećala sam strah i tugu ja koja sam poslom tamo, a ne mogu ni zamisliti kako je njima koji stvarno čekaju rezultate. Uhvatila sam pogled jednom mlađem čoveku i znala sam da želi da razgovara, da podeli svoju muku sa nekim, ali razdaljina koju je on držao bila je i veća od propisane.
„Supruga mi ima koronavirus, a ja sam sumnjiv. Od petka je na aparatima za veštačko disanje, a danas su mi rekli da ima ovaj virus. Ona je primljena kao hitan slučaj, počela je da se gubi… Ima svega 51 godinu. Meni su rekli da sačekam napolju, još me nisu testirali“, vrlo tiho i nerazgovetno je ispričao ovaj čovek, a i ko da mu zameri kada ima masku na licu, suprugu koja se bori za život i sate i dane iščekivanja koji su pred njim.
Pošto mi se prvi čovek samovoljno obratio, odmah posle je svoju priču ispričao jedan otac.
„Od 12 sati sam ovde, verujte mi nije mi ni do čega… doveo sam dete … konstantovano mu je pre neki dan da ima stanje pred upalom bronhija ili pluća. Uputili su nas iz doma zdravlja da ovde pogledaju o čemu se radi i evo čekamo ovde već pet sati, dete je u kolima a ja čekam ispred. Privatno smo radili sve i snimak pluća, a oni ovde treba samo da pregledaju.
Pitala sam još dvoje ljudi da mi ispričaju svoje priče, ali više nisam dobila ni reč, samo odmahivanje glavom. Kada sam odlazila, iz parkiranog auta ispred mene se spustio prozor i izvirio je čovek koji je jako želeo da ispriča svoje.
– Od 11 ujutru smo ovde, uputili su nas iz doma zdravlja na specijalistički pregled i evo već je šesti sat čekanja prošao i još nismo završili. Ovde je hladno, spustila se temperatura, smrzli smo se! Da se nisam preparkirao ispred ulaza pre 20 minuta šta bismo radili?! Ako do sada nismo imali bilo koji virus, sada ga sigurno imamo! Organizacija je nikakva!“ ispričao je vidno ljut gospodin iz auta.
Ne mogu zameriti ovim ljudima koji čekaju i nsu hteli da razgovaraju, pa su svoju priču ispričali ukratko bez mogućnosti postavljanja pod pitanja i predstavljanja njihovog identiteta. Ne mogu zameriti ni lekarima za koje pričaju da su nervozni i neorganizovani, jer da je bilo ko od vas koji sada čitate ovaj tekst otišao samo jednom u onu “kuću strave i užasa“, kako možemo nazivati našu infektivnu kliniku, bez razloga, a kamoli da tamo svaki dan radite i rizikujete svoj život i život svojih ukućana, sumnjam da biste bili vedri i nasmejani. Zato ostanite kod kuće i tako sačuvajte sebe i svoje bližnje.
Pratite nas i na društvenim mrežama: