Moj maltezer Bole i ja smo izašli na crtu klincima koji bacaju petarde. Svačeg smo se naslušali, a od jednog komentara mi nije bilo dobro

Pucnjava i miris baruta - ne, to nije prizor sa nekog ratišta, to je svakodnevica beogradskog naselja Konjarnik za vreme novogodišnjih praznika. Pršte petarde i vatrometi na sve strane po parkovima, ispred zgrada, u obližnjem školskom dvorištu. Društvene mreže prepune su objava o nestalim psima koji su pobegli zbog petardi. Da, i ja imam psa kojem je ovo prva Nova godina i prvi put čuje rafale. Bole je maltezer, ima 10 i po meseci, kada čuje petarde, počinje da puzi uz moju nogu, traži da ga uzmem u naručje - bolje smo prošli od nekih pasa koji dobijaju prave napade, satima se tresu i ne mogu da se smire. Sinoć smo krenuli u šetnju po našem kraju, po parkovima Konjarnika, u nadi da se novogodišnja euforija stišala i da će rokanje na sve strane prestati, barem do Božića - prevarili smo se i uleteli u pravu kanonadu. Epilog - Bole i ja proveli smo veče u parku sa grupom klinaca koja hara krajem i zasipa petardama. Pokušali smo da dokučimo zbog čega ne mogu da se obuzdaju i kako se osećaju kada to rade, znaju li koliko je to opasno? Svačega smo se naslušali.

Dvorište Osnovne škole „Stevan Sinđelić“ pravo je bojno polje, dok smo Bole i ja prolazili sve je prštalo i mirisalo na barut. Prvi impuls je bio da krenemo ka kući i da pobegnemo sa fronta. Dok smo se udaljavali artiljerija nije jenjavala, u jednom trenutku pogledala sam u Boleta i prećutno smo se dogovorili da se ne povučemo. Odlučno smo krenuli nazad da porazgovaramo sa klincima. I moj maltezer se tog trenutka stavom i odlučnošću pretvorio u dobermana.

„Alo, šta to radite, zašto to radite?“ – prvo je što je izletelo iz mene dok smo prilazili klupici u obližnjem parku na kojoj je sedela parkirana ekipa od sedam klinaca, njih petorica su pred kraj osnovne škole sedmi-osmi razred, a dvojica su nešto mlađi, verovatno nečija zalutala mlađa braća. Kako smo prilazili, činilo se da se spremaju u bežaniju i u povlačenje – ipak, nisu ustuknuli. Na klupi je sa mirom i nepokolebljivošću sedeo najkrupniji među njima, očigledno kolovođa. Kada su videli da on ne namerava da pobegne, ni ostatak ekipe nije smeo da pokaže kukavičluk, ostali su na svojim pozicijama.

„Evo, je došla da malo popričamo. Smaram vas? Mene i mog psa baš zanima kad ćete više da prestanete?“ – potrudila sam se da zvučim što odlučnije, a nije mi baš bilo sve jedno. Hrabro, nije vukao kući niti se verao uz mene, stajao je moj telohranitelj, moj beli čupavac od 4 kile.

„Izvinite, gospođo. Nećemo više, barem do Božića“, uz podrugljiv smeh dobacuje jedan klinac. „Ne bacamo samo mi?“, nadovezuje se drugi.

„Baš me zanima kako se vi osećate kd bacate te patarde, šta vam se tada desi, šta je tu tako dobro, u čemu je fora?“, uključila sam svoj novinarski mod i počela intervju sa bacačima petardi.

„Meni kao da se nešto raširi u grudima, toplo mi“, uz osmeh koji me je uplašio objasnio je jedan iz ekipe.

„Moj pas se raduje kad bacam petarde, njemu je super“, još jedn drzak odgovor posle kojeg sam potpuno shvatila kako se osećala nastavnica iz Trstenika kojoj su đaci izmekli stolicu.

„Ja sam bacio samo tri“, oglasio se jedan od dvojice ovih mlađih.

„A je l’ kontate da i vi možete da se povredite, da ostanete bez šake?“ – pokušala sam da odigram na kartu njihovog samoljublja, kada im već nije stalo do ostatka sveta. Doživela sam novi šamar – „Pa, imam dve“, ponovo se začuo smeh koji mi je stvorio grč u želucu.

Nisam htela da priznam poraz – svojim uspehom sam smatrala to što barem dok sedim tu u parku i pričam sa njima nema kanonade petardi. S vremena na vreme sam čačkala telefonom, tada im nije bilo prijatno, bojali su se da ih ne ovekovečim. „A je l’ znate da ne smete da nas snimate i slikate“, reče jedan i navuče kapuljaču. Odgovorih pitanjem – a je l’ vi znate da ne smete da bacate petarde?

„Dobro je, gospođo, prestanite da smarate, ostavite nas“, konačno se oglasio i „najveći“ među njima kolovođa koji je spokojno i raskrečeno sedeo na klup, svi pogledi su bili uprti u njega.

„Dosadna sam vam? Pa, ne mrzi mene, baš hoću da pričam i da se družim sa vama, da čujem šta imate da kaže. Ako ništa drugo barem ću totalno da vas smorim. Koliko još petardi imate, hoćete li još večeras da rokate? Ma, nema veze, svratićemo mi i sutra uveče, da se družimo i opet ovako ćaskamo“, pokušala sam da ih nadigram. Uz obećanje da ćemo se „družiti“ i sutra, sa podeljenim osećajem poraženosti i trijumfa krenula sam ka kući.

Dok smo odlazili ispratila nas je gestikulacija – „ova je luda“ i rečenica koja i dalje odzvanja – „Videćemo se u parku“. A, ja – ja sam samo tiho objasnila Boletu – „Eee, moj ti, ovo su ti sve neki budući ministri i funkcioneri“.

Bonus video: Vatrometi na sve strane