Mladi stonoteniser iz Niša bije dve velike bitke: Da ustane iz invalidskih kolica i da se plasira na Olimpijske igre

Do svoje 13 godine Andrej živeo poput svojih ostalih vršnjaka, išao u školu, družio se, trenirao borilačke sportove, ali ond je sve promenila saobraćajna nesreća koju je doživeo vraćajući se sa mora sa drugom i njegovim dedom.

„Vraćali smo iz Crne Gore kolima, vozio nas je „fijat puntom“ deda mog druga. Nas dvojica smo spavali na zadnjem sedištu, tako da nismo primetili da je dedi pozlilo. Doživeo je srčani udar i direktno smo se sudarili sa šleperom. Vozač šlepera je video da vozilo ide ka njemu i trubio je što je probudilo mog druga i instiktivno se zgrčio na sedištu. Tako je izbegao teže povrede i zadobio samo posekotinu na nozi. Na žalost, mene sirena kamiona nije probudila i prilikom sudara su mi pojas i sedište naneli teške povrede stomaka i kičme“, govori Andrej.

Vozilom Hitne pomoći odmah je prebačen od Kolašina gde se nesreća dogodila do Podgorice, i tu je počela njegova borba za život koja je trajala punih šest meseci.

„Posle dva dana prebacili su me iz Podgorice u Univerzitetsku dečiju kliniku u Tiršovoj gde sam operisan. Morali su da mi izvade dve trećine creva, ali su lekari uspeli da mi spasu bubreg. Tih prvih meseci lečenja glavna stvar mi je bila da preživim, a povreda kičme mi je bila u drugom planu. Postao sam svestan da ne mogu da pomeram noge posle operacije kičme u na privatnoj klinici u Beogradu. Dobra vest posle operacije bila je da mi kičmena moždina nije prekinuta već da je zbog udarca jako traumatizovana tako da su lekari mogli da je isprave“, kazao je Andrej.

Zahvaljujući operaciji kičme, dodao je, vratio mu se osećaj toplog i hladnog u nogama i trebalo je da odmah da krene sa fizikalnom terapijom, međutim dobio je trombozu.

„Ustanovili su mi da imam dva najteža oblika tromba i morao sam da ležim na intenzivnoj nezi jer sam bio ponovo životno ugrožen. Imao sam na stalku toliko boca sa infuzijom i lekovima da smo je zvali „jelkom“ i anestezilog mi je rekao da treba da je „raskitimo“ za dva meseca i da onda mogu kući. Posle šest meseci lečenja otpustili su me iz bolnice u Tiršovoj, ali sam odmah prešao u Klinika za rehabilitaciju „Dr Miroslav Zotović“. Tamo sam proveo osam meseci. Kući sam se vratio 14 meseci nakon udesa“, govori mladi niški sportista.

Nakon povratka u Niš, istakao je Andrej, nastavio je sa fizikalnom terapijom kako bi uspeo da ponovo stane na noge, nastavio je školovanje i krenuo da trenira stoni tenis.

„Probao sam i neke druge sportove kao što je košarka u kolicima, ali mi se stoni tenis najviše dopao. Upoznao sam se sa Bojanom Stamenković koji trenira stonotenisere u klubu „Nais“ i on je krenuo da me uči osnovne stvari jer ranije nikada nisam igrao stoni tenis. Zaista sam voleo ovaj sport i postala mi je rutina da ustajem svakog dana u sedam i da dolazim na trening koji je od 8 do 11 časova. Sa ozbiljnijim treniranjem i treninzima koji su pred takmičenja i dva puta dnevno počeo sam i da osvajam medalje. Najznačajnija medalja mi je sa državnog prvenstva, a najdraža medalja koju sam osvojio na turniru u Rumuniji jer sam se za nju najviše borio“, istakao je Andrej.

Prema njegovim rečima, za ovu godinu ima velike planove kada je u pitanju stoni tenis, a glavni cilj mu je odlazak na Svetski kup oktobra u Parizu.

„Na Svetskim kupovima se sakupljaju bodovi koji obezbeđuju ulazak na Svetsku rang listu, a prvih 12 takmičara se plasiraju na Olimpijske igre. Ukoliko ostvarim dve pobede po prvi put ću se naći na Svetskoj rag listi. Narednih meseci na treninzima moram da dam maksimum da bi ostvario svoj cilj“, istakao je naš sagovornik.

On je kazao da uporedo sa treninzima u stonoteniskoj dvorani i vežba sa fizioterapeutom i na tim vežbama, kao i u stonom tenisu, takođe daje 100 odsto sebe. Stanje mu se popravlja, počeo je da pomera noge iz ležećeg položaja, ali još ne može da zategne mišiće kolena, a bez toga ne može da nastavim sa ozbiljnim vežbanjem.

„Oporavak ide vrlo sporo, ali se borim. Pri tom se vodim mišlju da ukoliko ponovo budem mogao da hodam, biće to super, ali do tada imam puno toga što mogu da uradim. Ne mogu da čekam da ponovo počnem da hodam, pa da onda krenem da radim neke stvari. Treniram stoni tenis, studiram razvoj video igara, izlazim sa društvom. Prethodnih godina imao sam puno teških dana, ali su mi porodica i prijatelji pomogli da ih prevaziđem. Zahvaljujući drugovima završio sam završio srednju Umetničku školu kao redovan đak. Škola ima tri sprata, a nije prilagođena za kolica i oni su me sva četiri razreda nosili sa sprata na sprat. Sigurno se ne bih osećao tako dobro kao što se sad osećam da nemam takvu podršku ljudi koji me okružuju“, naglasio je Andrej.

Naš sagovornik je kazao da ima poruku za sve osobe sa invaliditetom da se ne povlače u sebe, već da žive normalno, da idu u školu ili na fakultet, studiraju, treniraju neki sport, druže se.

„Svi se druže sa čovekom zbog toga kakav je on, a ne zbog stanja u kakvom se nalazi. Imam prijatelje koji su u kolicima, ali mnogo više onih koji nisu. Ljudi vas lako prihvate kada dobiju šansu da vas upoznaju“, istakao je Andrej.

U Stonoteniskom klubu osoba sa invaliditetom „Nais“ za Andreja imaju samo reči hvale, za njegovu posvećenost treninzima i borbenosti. Trener niških stonotenisera sa invaliditetom Bojan Stamenković kazao da su vrata kluba otvorena za sve osobe sa invaliditetom i da ne postoji starosno ograničenje.

BONUS VIDEO