Meštani užičkog sela u kojem gori deponija u panici: Bavili su se turizmom, a sada se guše i razmišljaju o selidbi

Ratko Drčelić iz sele Tatinac među prvima je počeo da se bavi seoskim turizmom, na samom početku ovog veka. Vlasnik je i najvećeg privatnog autokampa u Srbiji ali i 11 smeštajnh jedinica i jednog restorana koji je na usluzi gostima. Otvaranjem deponije krenuli su problemi koji su kulminirali izbijanjem požara koji se ne smiruje danima i iz koga kulja dim koji se širi na sve strane. Uslove da nastavi sa radom ne vidi.

„Ja sam bio prezadovoljan, kamperi su sjani ljudi i gosti. Sin je uradio i restoran zatvorenog tipa ali čemu sve, kako čovek u ovim uslovima da radi? Od početka rada kampa imamo najbolje ocene u Srbiji, ni jednu manju od pet. Pre neko veče smo imali goste koji nisu od smrada ovde mogli da borave. Kakvu ocenu oni mogu da daju, nulu koja će degradirati sve godine najboljih recenzija“, razočaran je Drčelić.

Pitali smo ga, kako je bilo 2 000.godine kada je započeo život u tada selu vrhunskih prirodnih odlika i šta se dešava otvaranjem deponije u komšiluku?

„Zbog prirode sam krenuo u sve ovo. Tu je bilo jagoda, borovnica, pečuraka i svih plodova koje priroda pruža. Na nagovor prijatelja koji su dolazili iz Beograda počinjem da se bavim seoskim turizmom a onda i autokampom. Ne postoji zemlja u svetu iz koje nisam imao goste, Maroko, Izrael, Japan , Teksas, Francuska, Grčka, Rumunija, Bugarska, Portugalija...Svi su bili oduševljeni. Birali su Tatinac zbog rodne prirode, mira, privatnosti, kažu da se to retko nalazi. Jedini u Srbiji smo imali čistu peticu, čemu sada da se nadamo? Posle ovoga možemo da imamo samo nulu i da zatvorimo, a od čega da živimo. Ko će iz ovog dima da pojede jagodu, pečurku, koja pčela će ovo da preživi “? pita se Drčelić.

„Ono što su nama objasnili kada je deponija otvorena jeste da će se preko sloja smeća stavljati sloj zemlje pa kreča, od samog starta na toj deponiji se ne radi kako treba. Kada je deponija počela sa radom kupili su tri tone kreča, siguran sam da još dve i dalje stoje dole neiskorišćene. Bili su napravljeni i bazeni za metan ali je nemar i neodgovornost sve zatrpao. Zamislite kada dnevno na deponiju stigne 50-60 kamiona smeća i sve se samo istovara. Onih koji sede po političkoj strani u kancelarijama ima duplo više nego radnika, o selektovanju otpada nema ni govora. Jedini pošten i dobar čovek bio je Ivan Đokić koji je rukovodio preduzećem kada je počeo da stiže otpad na deponiju. Sa njim je i moglo nešto da se dogovori, čistio prilazne puteve i bio svestan da smo svi mi ipak ugroženi. On je smenjen ubrzo posle smene vlasti 2012-13. Onda je došao Milosavljević koji je sve to unazadio a posle njega Momir Milovanović, sadašnji direktor koji je sve to zavio u crrno, sa njima nije moglo ni da se razgovara“, tvrdi Drčelić.

On kaže da je prvi projekat podrazumevao širi i kvalitetniji prilazni put i pešačke staze. Sve što su dobili su plastične kese i razni otpad koji ispada iz kamiona i koje vetar raznosi zajedno sa nepodnošljivim smtradom koji se sa deponije širi na sve strane.

Samo par stotina metara niže, a isto toliko daleko od žarišta nalazi se domaćinstvočetvoročlane porodice Bjeličić. Domaćica Danijela zajedno sa suprugom , pored poljoprivdednog zasada ima blizu 20 grla stoke od čega 15 muznih krava. Dve su uginule, od čega jedna sa teletom, najverovatnije jer su pojele plastičnu kesu od kojih se nemoguće odbraniti. Požar je prelio čašu.

„Posle ovoga sve je preteško. Imamo i baštu, plastenik, kako to da jedemo, ne smemo, jer se zagađenost oseća svuda oko nas, i ja se tako osećam. Trudimo se da proizvedemo zdravo ali ništa nije do nas. Ranije je gorelo ali niko nije reagovo, ovo sada se ne može sakriti, oblaci dima, smrad koji guši. Proizvodimo mleko od 15 krava, imamo junice, bikove ali ne znamo sada šta dalje sa svim tim. Stoka je već trebala da se pusti napolje ali to nije moguća. Kakvu travu da pasu, kakvo mleko će da daju, šta će da bude u tom mleku koje svakodnevno predajemo u mlekaru, koliko je ono zdravo. Stoka ne može da se pusti bez nadzora da pase jer nikada ne znate u kom trenutku će vetar doneti plastičnu kesu ili nešto slično što ako pojede, govreče ne može da preživi. Zamislite tek košenje i baliranje sena, to je nemoguće iskontrolisati. Sa druge strane no može stoka ni zatvorena, em je vrućina, em smrdi, potpuno bez uslova za preživljavanje“, priča za Nova.rs Danijela.

Danijeli i njenoj porodici, domaćinstvo su bez nadoknade ustupile Biljana Cicvarić i njena sestra, kako bi posle smrti njihovih roditelja neko nastavio da ga održava. Za porodicu Bjeličić je to bila idealna prilika jer su imali puno stoke a u Sevojnu, gde su do tada živeli, nisu imali dovoljno prostora za sve što žele. Svi su bili zadovoljni a sada ne znaju kuda i kako dalje.

„Imanje su održavali u perfektnom stanju, imaju sve što jedno seosko domaćinstvo treba da ima. Sada ovde ne može da se diše a ne da se živi i održava jedno kompletno domaćinstvo. Kada smo zvali direktora deponije na Vaskrs, jer ovde nije moglo da se diše a ni odmah preko šume gde sam ja, i pitali da li zna da deponija gori, meni je rekao – Znam da gori pa šta? Oni praznuju a mi se gušimo. Svima nama je praznik ali stoka mora da se htrani, pomuze, mleko prenese u hladnjak a kako bez vazduha?“, pita se Biljana.

Posle jučerašnje eksplozije koja je izazvala novo razbuktavanje požara, koje gase i helikopteri MUP-a Srbije, i ponovne posete ministarke Vujović i novih obećanja o sanaciji deponije, Biljana kaže da to nije opcija te da zahtevaju njeno zatvaranje.

Poručuju da nadležni traže nove lokacije za deponju koja može da bude gradska a da ostalih osam lokalnih samouprava otpad odlaže na svojim teritorijama jer sanitarna deponija nikada nije zaživela a posle svega što se za trinaest godina desilo, nemoguće je da ikada i zaživi.

Omasovljn protest nezadovoljnih Užičana najavljen je za utorak 14.maj u 18 časova ispred zgrade Skupštine grada u Užicu.

BONUS VIDEO: