4
Život piše priče, a zna i da ih izvaja u gipsu. Odemo nas troje, učitelj Milan Živković, žena mu Verica i potpisnik ovih redova, kod našeg prijatelja Milijana Jovanovića, u Radanovce. Milijan, profesor Beogradskog univerziteta, odavno u penziji, provereni proizvođač rakije, pa majstor, moglo bi se reći, nije se odrekao rodnog kraja.
Krenuli smo iz Seče Reke predveče i dok dođosmo već se smrklo. Beše zaladnjelo, stisla i magluština, malo smo i vrljali dok ne nađosmo kuću. Ko zna da li bi i potrefili da nas nije precizno uputila jedna starica. Pokucam na jedini osvetljen prozor, kad izađe majka – bosa, bosijata. Pita ko je, a ne čeka ni da odgovorimo, nastavlja, kaže „evo ja nasula da otkiselim noge, kad čuk da neko lupa“.
Noge mokre, beton studen, sve se onako puši, al baba tačna. Predstavimo se, ispričamo koga tražimo, kaže „vratite se lijevo, pa prema onom svetlu“. Krenemo, a ona još bosa na betonu, čeka da nas isprati.
Stignemo kod Milijana, dobro došli, bolje našli, nema ljubljenja, još je vladala korona. Pomognemo oko nagrađivanja, završava domaćin prepek. Vesela mašina radi svoje, vatra bije, „Kosjerka“ čokori, milina jedna. Kad je profa istavio kazan uđosmo u kuću. Pređemo na degustaciju, gazdarica Bosa narezala, naspremala – domaćinski.
Razvezuje rakija jezik, pa priča samo zamahuje. I tako dođosmo do Radovana, dede Milijanovog. „Saću ja“, veli Milijan, „da vam pokažem kaki je bio deda Radovan“. Dok ja i Uča popismo još po jednu, vrati se domaćin sa gipsanom bistom u rukama. Bista deda Radovana.
Ko je ovo radio?
Kaže profesor, „nemamo pojma, ovo je deda doneo iz zarobljeništva“.
Kako iz zarobljeništva? Iz logora su se vraćali sa kojekakvim boleštinama, iscrpljeni, sa logoraškom pločicom, poneki srećnik sa naučenim zanatom, ali sa bistom…
„Ne znam, opet isto profa – znam samo da je iz Drugog rata, deda je bio zarobljenik u oba. Ćutimo, merkamo bistu, čudimo se, zagledamo, pitamo dal bista liči na deda Radovana?
„Liči“, kaže Milijan.
Pa u kom je logoru deda bio, sa kim, ovo je očigledno rad nekog umetnika, vajara, čoveka koji je znao zanat? Divimo se i zapitkujemo, novinar istraživač, po instinktu traži oslonce za priču. Unuk Milijan sleže ramenima, onako kao da se malo pravda. Kao da traži pomoć, nabraja familiju, deda Radovan (1896-1957) je imao trojicu braće Dobrosava, Stanimira i Isaila. I sestru Zlatiju.
„Ma ja sam imao šest godina kad je deda umro, sećam se, ali šta sam tad znao, nikad ga nismo pitali, a on nije pričao o tome. Možda je pričao mom ocu, ali i otac je naprasno umro tako da je sve ostalo nekazano. Ne znam ni da li je deda bio u logoru ili je, kao što su neki zarobljenici odavde, bili kod seljaka po Nemačkoj, da im pomažu na imanju. Jedino sam čuo da je sa njim bio i jedan čovek iz Drenovaca. Neki brka, Nestor Milivojević, ima slika njih dvojice, prebira Milijan po sećanju. Ono što je on upamtio je jedan stari kufer koji je Radovan doneo, u njemu je bilo nekih papira i pasta za zube – u prahu.
„Kad sam počeo da se interesujum za tu priču svega toga je nestalo, ostao je prazan kufer. Deda je bio, da li narednik ili podnarednik, nije bio običan redov. Znam da se njegovo ime pominje i u knjigama Rada Čelikovića. Ne znam gde je bio u logoru ni u prvom ratu. Deda stric je bio negde u Rumuniji, za Radovana ni to ne znamo. Ne zna ni sestra, ona je starija dve godine. Milijan je dedu najviše upamtio po pričama o fiskulturi.
„Ja sam bio slabašan kao dete i on je govorio da će mi napraviti tegove, da vežbam, da ojačam. Radovan je bio seljak, ali otresit, bio je dobar sa čuvenim Pupićem, onim što je imao Pupića vilu. A baba je bila šnajderka, imala je nemačku mašinu „pfaff“. Kad su švapski vojnici jednom banuli, pa videli da u srpskoj zabiti ima njihova mašina nisu mogli da se načude, vraća se Milijan u priče iz detenjistva.
Eto u toj „zabiti“ sedam, osam decenija kasnije otkrivamo priču koja nadilazi naš atar, koja je univerzalna ilustracija ljudskih sudbina, patnji, nadanja. I odnosa onih koje je rat silom prilika spojio.
Mi ne znamo ni ko je, ni odakle je autor biste, mada se nekakav potpis nazire. Ni gde je i kako nastala, ni šta je povod njenog nastanka. Da li je rezultat napora da se misli skrenu sa teških zarobljeničkih dana ili je reč o ogromnom poštovanju, sapatničkoj bliskosti koju samo stradanja mogu da probude. Možda zahvalnost za spaseni život, ili za podeljeno parče slanine. Jedino sa sigurnošću možemo da tvrdimo da je bista značila i umetniku i deda Radovanu.
Inače ne bi je on na rukama teglio od Nemačke do Radanovaca. Nije ona mala ni lagana za toliki put. Ona se jednostavno nije mogla ostaviti, kao što se život ne ostavlja. I prijatelji.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama: