0
Glavne krijumčarske mreže sastavljene su uvek od predstavnika više država, a Globalna inicijativa procenjuje da one godišnje samo u zemljama Zapadnog Balkana od ilegalnog krijumčarenja ljudi zarade bar 50 miliona evra. Kakva je uloga u svemu tome policije i BIA i zašto se Srbiji predviđa uloga tampon zone, u kojoj će se neželjeni migranti zatvarati uz finansijsku podršku EU, piše NIN.
Selo Majdan u neposrednoj blizini tromeđe Srbije, Mađarske i Rumunije, jedan je od tridesetak poznatih punktova gde migranti sa Bliskog istoka, iz Azije i Afrike čekaju trenutak za „gejm“. Ta reč se među njima koristi za presudnu igru njihovih života – prelazak granice sa Evropskom unijom, nakon nekad i višegodišnjeg puta iz zemalja porekla.
Ranije, kad je u više navrata isto činio Gašićev prethodnik Aleksandar Vulin, svi bi se već sutradan vraćali, a bilo ih je „2.000“, „5.000“, „ceo mravinjak“, licitiraju naš sagovornik i njegov komšija Abraham Rudolf.
Za migrantima su sada ostali tragovi boravka po napuštenim, polusrušenim kućama i jednom obližnjem hangaru. „Nama nisu pravili probleme, ali su se međusobno tukli ciglama i motkama, pa i boli noževima“, objašnjava Rudof. Koliko je on razumeo, svađe su se zadevale oko toga ko će prvi da napuni mobilni, preko kablova koje su kačili za bandere. Kad su se odomaćili, njemu su „pomagali da pretovari krompir i beli luk“ od bašte do kuće, a deo sebi odnosili u okviru pogodbe. Neki od njih slali su mu fotografije kada su se domogli Austrije, Nemačke.., toliko su se „bili sprijateljili“, piše NIN.
Nasuprot tome, drugi sagovornik NIN-a, koji nije hteo da se predstavi, okrivljuje migrante što su „uništili mnoge kuće u selu, ložeći vatru u njima“. Te ruine su, prema medijskim izveštajima, u novembru sravnjene sa zemljom uz dozvolu vlasnika, od sredstava Republike Mađarske i u organizaciji Udruženja za bolji Novi Kneževac. Sprečeni da ovde borave, migranti su potom menjali pravac kretanja, usmeravajući se ka Rumuniji.
Nekoliko kilometara od napuštenog hangara na izlasku iz Majdana, svetluca se bodljikava žica ka graničnom prelazu Rabe-Kibekhaza, ponovo otvorenom nakon korone, u maju 2022. Tada asfaltiran drum je potpuno prazan. Bodljikava žica „krasi“ donji i gornji kraj unutrašnje od dve paralelne ograde, a između je put kojim bi trebalo da krstare granični policajci. Ali, njih ovde nema, sve je pusto, pa je utisak da ste stigli na kraj sveta.
Za onaj „mravinjak“ migranata to je ipak početak novog života, s druge strane barikada kojim se „Evropa opasala kao tvrđava“, kaže Nikola Kovačević iz Centra za istraživanje i razvoj društva IDEAS. A do tog novog života samo je lane stiglo gotovo 129.000 migranata, koliko ih je prošlo kroz Srbiju u 2022, kaže izvor NIN-a blizak Komesarijatu za izbeglice i migracije. On precizira da je od velike izbegličke krize 2015. do danas kroz Srbiju prošlo milion i po registrovanih migranata, te da se na tu brojku može dodati još 60 odsto onih koji nisu evidentirani, piše NIN.
Sličnih prepreka na putu do novog života, poput one na graničnom prelazu Rabe-Kibekhaza, a ojačanih termovizijskim kamerama, senzorima za pokret i dronovima, ima na južim obodima Unije, ali i između Srbije i Bugarske, Rumunije i Severne Makedonije, Hrvatske i Slovenije, Bugarske i Turske i Severne Makedonije i Grčke.
Tim merama za zaustavljanje migracija preko Balkanske rute, pridruženi su i pušbekovi – nasilno vraćanje prebeglih na teritoriju države odakle su netom utekli. „Pušbekovi su u suprotnosti sa zakonima i ustavom svih zemalja koje ih primenjuju, među kojima je i naša“, naglašava Kovačević.
Uprkos tome, Mađarska veoma otvoreno i ponosno govori o njima, pa je poznato da je tokom 2021. oko 160.000 osoba poterano nazad u Srbiju, dvostruko više nego prethodne godine. Sa Bugarskom se maltene takmičimo u uzajamnom vraćanju izbeglih lica, što stvara začaran krug, zasad bez mogućnosti izlaza.
Pušbekove karakteriše velika brutalnost policije – prebijanje migranata, uz otimanje telefona i novca. „Ponekad im oduzmu cipele i ostave ih bose, ili ih poliju vodom i puste da se smrznu i porazbolevaju“, navodi Gordan Paunović, izvršni direktor Centra za migracije Info park.
Sve to ne samo da ne zaustavlja protok, već predstavlja rajske uslove za krijumčarenje, čiji je obrt 50 miliona evra godišnje na nivou Zapadnog Balkana, prema podacima Globalne inicijative protiv transnacionalnog organizovanog kriminala (GI-TOK).
Krijumčarenje ljudi, unosnije i od šverca droge i oružja, ne bi bilo moguće da nije podržano koruptivnim spregama sa raznim nivoima vlasti i nadležnosti zemalja na putu ka konačnom odredištu, kako je u svojim tekstovima otkrio novinar BIRN-a Saša Dragojlo.
Takav obrazac je prisutan u čitavom regionu. Zbog umešanosti u krijumčarenje razrešen je čitav komandni lanac direkcije za granicu i emigraciju u Tirani, uhapšen je šef graničnog punkta u Zvorniku, hapšeni policajci u Crnoj Gori i Makedoniji… kao i u Srbiji u vrlo malom broju, gde su policijski i carinski službenici pružali logistiku u izvršenju krivičnih dela, prema navodima iz Republičkog javnog tužilaštva. U Boru je, recimo, 2016. uhapšen policajac D.P. iz PS u Majdanpeku, jer je pokušao da preko granice prebaci 38 izbeglih iz Avganistana.
Premda je glavna unutrašnja retorika vlasti zasnovana na tvrdnji da „migranti ništa ne koštaju Srbiju“, našim sagovornicima se nameće utisak da je državi glavni cilj da izbegli što pre odu odavde. Kako je evropska politika prihvata sve restriktivnija, Srbiji ostaje da se uzda u krijumčarenje. „Sve češće akcije hapšenja Srbiji služe da uveri građane da se brine za njihovu bezbednost, dok su joj pušbekovi od koristi da zadovolje sve jače desničarske evropske struje. Međutim, tim ’merama’ ništa se ne postiže, osim što migrante košta više vremena i para da dođu do željene tačke“, ističe Paunović.
Putevi novca namenjenog krijumčarenju kreću uglavnom od zemalja odakle počinje migracija. Porodice ili prodaju sve što imaju, ili se zaduže, ne bi li obezbedile novac za putovanje. Najčešće se delegira mlad i zdrav muškarac, sa idejom da će moći lakše da zaradi, a onda da povuče i ostale, ako se domogne Unije. Ponekad na put kreću i čitave porodice, ali i same žene, ili sama deca, kao posebno ranjive kategorije.
Individualne sudbine ilegalno prelazećih ne zanimaju graničnu policiju, niti druge državne službe. U takvim uslovima, migranti su gurnuti u ruke krijumčarima, pa nadalje zavise od sreće i količine para.
A teško skupljeni novac najčešće se još u matičnoj zemlji polaže kod ljudi-banaka, što se zove „havala“ sistemom plaćanja, ustanovljenim u svrhu sprečavanja usputnih prevara. Iz tog fonda, pare se prosleđuju u etapama, prema zahtevu korisnika.
Jedina garancija ljudi-banaka je njihova reč, odnosno renome koji ne smeju da iznevere jer im se klijenti više ne bi obraćali. Taj paralelni svet funkcioniše preko usputnih punktova i društvenih mreža koje obezbeđuju protok informacija, obično na arapskom i drugim jezicima migranata. Poslednje se koristi kao mera zaštite od razotkrivanja od strane policije, ali i zato što mnogi migranti ne znaju engleski jezik.
Takozvanih „miting-pointa“, ili habova ima svuda duž ruta, i obično su promenljivog karaktera. U Beogradu je najčuveniji kafić Mesopotamija, preko puta glavne Autobuske stanice, gde se mogu vršiti uplate, ali i podići deo uloga. „Moj novac je ovde siguran čak i ako me vrate sa granice“, rekao je jedan od klijenata Mesopotamije novinaru BIRN-a Saši Dragojlu.
Te reči potenciraju čvrstu nameru svih izbeglih da se domognu željenih destinacija, te istrajavaju u „gejmu“ dok god u svojoj intenciji ne uspeju. Stoga tvrdnja bivšeg ministra unutrašnjih poslova Vulina, da je u 2020. više od 8.500 migranata zaustavljeno pri pokušaju ilegalnog prelaska srpske granice može da zvuči prilično besmisleno, jer se svi ubrzo vrate na našu teritoriju, odakle se ponovo upuštaju u „gejm“.
Na terenu su potezi nadležnih još besmisleniji, počev od nadmetanja sa Bugarima u pušbekovima, do sprovođenja uhvaćenih do najbližeg kampa, gde ih prvo prime, a zatim puste zbog prebukiranosti kapaciteta. Već sutra, svi su na onom mestu odakle ih je pokupila policija.
Apsurdna je i igra koju je srpska policija početkom godine pokrenula u Pirotu, gde migranti, izmoždeni i svi u ranama, stižu preko Bugarske. „Sve do decembra 2022, u Pirotu je za autobus do Beograda migrantima prodavano po 250 karata dnevno, dok se dešavalo da se u jednom mesecu proda i 8.000 karata. Sada su naređenja sa vrha očito drugačija, budući da policija preti službenicima na šalterima, ograničavajući tranzit na svega nekoliko migranata“, kaže Paunović. Zato se oni dovijaju, pa hvataju autobuse za srpsku prestonicu iz Niša i drugih južnih gradova.
„Celo prošlo leto, autobuska stanica u Pirotu funkcionisala je kao nezvanični kamp, uz prećutnu saglasnost policije. Sada se to ekstremno promenilo, kao i državna politika, usklađena sa zahtevima EU“, dodaje Paunović.
A sa povećanjem broja ljudi koji se kreću Balkanskom rutom, intenzivirani su i napori EU da ojača svoje granice kao i da uspori dolazak migranata do njih. Već 2019, od kada se stabilno beleži porast nelegalnih prelazaka granica na ruti, potpisan je sporazum o delovanju Agencije za evropsku graničnu i obalnu stražu (Fronteks) unutar Srbije.
Sporazum je konačno ratifikovan u Narodnoj skupštini u februaru 2021, i to jednoglasno. Jedina zamerka koja se mogla čuti tokom diskusije odnosila se na predviđeni imunitet pripadnika Fronteksa od krivičnog gonjenja, na šta je tadašnji ministar policije Vulin pojasnio da je u pitanju funkcionalni, a ne diplomatski imunitet: „Šta to znači? To znači – dok vrši svoju funkciju. Ako je ta funkcija recimo da bude na granici od dva do četiri, iz bilo kog razloga, tada je zaštićen.
U 4:01 nije zaštićen ni od čega“, kazao je Vulin.
Koliko god ograničavanje mogućnosti nekažnjenog premlaćivanja i pljačkanja izbeglica na fiksno radno vreme zvučalo kao bedna uteha, u potvrđenom sporazumu zapravo ne postoji ni takva odredba.
Zakon je jasan – ukoliko je član Fronteksovog tima u Srbiji osumnjičen za neko krivično delo, da li je ono počinjeno u sklopu službene dužnosti procenjuje isključivo izvršni direktor Fronteksa. I ako kaže da jeste, tu se svaka priča završava, a isti princip važi i za građansko i upravno sudstvo.
Postoji više razloga zašto davanje odrešenih ruku Fronteksu uznemirava. Medijska istraživanja o njihovoj umešanosti u potiskivanju migranata u Grčkoj potakla su istragu Evropske kancelarije za borbu protiv prevara (Olaf) koja je utvrdila da je Fronteks uporno preduzimao mere u cilju sprečavanja dokumentovanja slučajeva kršenja ljudskih prava i njihovog procesuiranja.
Iako je izveštaj Olafa doveo prošle godine do ostavke direktora Fronteksa (što je zasad jedina opipljiva posledica), njegov sadržaj nije javno objavljen, a sve do marta na mestu v. d. direktora se nalazila osoba koja je takođe predmet Olafove istrage.
A kada je u oktobru konstatovano da je u Srbiju ušlo dvostruko više iregularnih migranata nego prethodne godine, usledio je čitav niz intervencija EU. Prvi korak bio je dodeljivanje Srbiji 36 miliona evra za „podizanje kapaciteta i upravljanje migracijama“, čime se ukupan iznos takvih donacija od 2015. podigao na 200 miliona evra. Narednog meseca je potpisan memorandum o saradnji na planu migracija i zaštite granica sa Austrijom i Mađarskom, što je podrazumevalo slanje na granicu sa Makedonijom stotinu austrijskih policajaca, opremljenih dronovima i termalnim kamerama, kao i nepreciziranu podršku u ljudstvu i opremi iz Mađarske.
Obe države su takođe obećale da će podeliti troškove deportacije migranata iz Srbije. A samo dva dana kasnije, Savet EU doneo je odluku da se otvore pregovori o izmenama postojećih sporazuma o delovanju Fronteksa u regionu, tako da im se povećaju ovlašćenja i omogući delovanje mimo pograničnih oblasti, a sve u cilju upravljanja tokovima migracija, suzbijanja ilegalnih migracija i prekograničnog kriminala.
Cela priča je zaokružena u decembru, donošenjem Akcionog plana za Zapadni Balkan, za koji je humanitarna organizacija Kolektivna pomoć ocenila da je usredsređen isključivo na eksternalizaciju granica EU, a da je malo pažnje posvećeno obezbeđivanju pravičnog pristupa azilu ili adekvatnih životnih uslova za migrante. Svi ciljevi su fokusirani na minimalizovanje pristupa EU i navode konkretne uloge koje države Zapadnog Balkana moraju da odigraju u ovoj viziji.
A dok je mogla da radi na svoju ruku, u samom početku migrantske krize, Srbija je organizovala autobuse od Preševa do Horgoša, kuda su izbegli išli bez zaustavljanja. Ta usluga naplaćivana je 30-40 evra, bez izdavanja karata i fiskalnih računa, uz nehumano pretrpane autobuse. „Od toga su bili plaćani auto-prevoznici, ali je veći deo kolača išao nekom na čelu raznih koordinacionih tela“, ističe Paunović.
Prema sećanju jednog sagovornika NIN-a, koji je insistirao na anonimnosti, te konvoje kontrolisali su „Vulinovi ljudi“. Uostalom, Vulin je bio glavni čovek za migracije i kada je bio ministar za socijalna pitanja, i za odbranu, i za policiju. Međutim, Vulin se spominje i kao poznanik Alena Basila, vođe jednog od najjačih krijumčarskih klanova koji operišu u Srbiji.
Naime, Basil je četrdesetšestogodišnji Sirijac, doskoro predsednik Kluba srpsko-sirijskog prijateljstva, prevodilac i pri Komesarijatu za izbeglice, i pri MUP-u, i sudski tumač, kojeg su izvori Saše Dragojla doveli u vezu sa reketiranjem suparničkih klanova, organizacijom hapšenja neplatiša, podmetanjem oružja konkurenciji, ali i prebijanjem migranata u prisustvu policije, kao i korišćenjem rotacionih svetala na svom autu.
Basil je poznat i kao lobista za evropske investicije, i uspešni poslovni čovek, budući da je u njegovom vlasništvu 25 odsto firme Arab-invest d. o. o. iz Novog Sada, kompanija Motosug, a bio je i vlasnik tri firme u sektoru ugostiteljstva – Merling-in, Monro i Kod Sirijca, kao i kompanije Basil-kompani Srb, registrovane za trgovinu tečnim i gasovitim gorivima. Ovaj čovek poseduje i 2.759 kvadratnih metara građevinskog zemljišta u Temerinu, a neki sagovornici NIN-a sumnjaju da je toliku imovinu mogao legalno da zaradi za tako kratko vreme.
Dragojlo u svom tekstu apostrofira i značaj Basilovog najbližeg saradnika – Abu Omara, zaduženog za terenske operacije na severozapadu Srbije, kao i „majora Dekija“, koji kao pripadnik Službe za kriminalističko-obaveštajne poslove i prikrivene islednike (SKOP). koja deluje pod Upravom kriminalističke policije, toj mreži pruža zaštitu od policije, uz odgovarajuće benefite.
„Nakon mog teksta u BIRN-u iz juna 2022, Alen Basil se pritajio i nestao iz javnosti. Abu Omar je uhapšen, zajedno sa nekolicinom najbližih pomagača, što smatram da im je Basil ’namestio’. Oni su u međuvremenu pobegli iz pritvora, što niko nije hteo da potvrdi zvanično. Major Deki ražalovan je u niži čin, iako nisam siguran da li je to posledica teksta u BIRN-u, ili reorganizacije u SKOP-u.
Načelnik PS Sombor je otišao u prevremenu penziju“, Dragojlo nabraja posledice svog izveštavanja. I dodaje da „ako je on, kao novinar, došao do ogromnog broja dokaza, država bi, uz svoje resurse u MUP-u, BIA i drugim službama, mogla da učini mnogo više“.
O preplitanju legalnog i ilegalnog delovanja govori i podatak koji za NIN otkriva čovek blizak Komesarijatu za izbeglice. Naime, Komesarijat i policija ranije su imali doušnike među migrantima, koji su dostavljali podatke o krijumčarskim grupama i saradnji pojedinaca sa ISIS-om, ali da je sada sa tom praksom prekinuto iz nepoznatih razloga.
Pod krivično gonjenje zbog krijumčarenja ipak potpadne više stotina osoba godišnje, ali taj broj opada od 2015, kada je procesuirano 441 lice, a njih 24 oslobođeno optužbi. U 2021, poslednjoj godini za koju postoje podaci Republičkog zavoda za statistiku, optuženo je svega 145 osoba, uz 14 oslobađajućih presuda. Upadljivo je da izostaju procesi protiv vođa krijumčarskih grupa, a Saša Đorđević iz GI TOK-a kaže da je to zbog činjenice da se „glavni igrači ne nalaze u Srbiji“.
„Kada se pogleda sudska praksa, vidi se da se hapse uglavnom oni koji su zaduženi za interni transport migranata. Ljudi iz Srbije nisu organizatori posla, oni sprovode ljude od jedne do druge tačke. Nedavno je čitava kompanija iz Niša, osam zaposlenih, uhapšena jer je prevozila migrante od Dimitrovgrada do Niša. Organizatori su ili u zemljama iz kojih dolaze migranti ili u Turskoj“, navodi Đorđević.
Padaju, dakle, najniži u hijerarhiji, uglavnom taksisti koji prevoze migrante do ugovorene tačke. Većina procesa završava se nagodbom o priznavanju, uz uobičajene kazne od šest meseci. „Kako suđenje onda liči na pokretnu traku, mnogi se izjašnjavaju kao krivi, iako to nisu, samo da budu što manje maltretirani“, kaže Dragojlo.
Procesuiranjem „sitnih riba“, Srbija stvara privid da radi nešto na polju borbe protiv krijumčarenja, slažu se svi naši sagovornici. Međutim, oni napominju i da je „veoma teško prikupiti dokaze, a posebno one o pribavljanju protivpravne materijalne koristi od krijumčarenja. Među stručnjacima za migracije podeljena su mišljenja o kaznama za krijumčarenje, pa jedni smatraju da su one suviše niske (od četiri do 10 godina zatvora), jer se ne prepozaje težina krivičnog dela s obzirom da su migranti dali pristanak da ih ovi ilegalno prebace preko granice. Ali, oni ne znaju šta ih zapravo čeka na putu do Evrope, apeluju drugi, koji zagovaraju preventivne mere poput jačanja poluga obaveštavanja migranata o svim rizicima.
U nečem su svi saglasni – nemoguće je precizirati broj krijumčarskih mreža, baš zato što su transnacionalne i prilagodljive tržištu. One imaju strogu hijerarhiju, sve do tzv. šakala, čija je uloga da lobiraju u kampovima Komesarijata za izbeglice, ali i na drugim mestima okupljanja migranata. „Prošle godine su nekoliko meseci i sami kampovi u Subotici, Somboru, pa i Kikindi, bili pod direktnom kontrolom krijumčara, koji su migrantima naplaćivali krevet“, zapaža Kovačević.
I pogranične šume su njihove, odakle se ulazi u „gejm“. Te punktove kontrolišu ljudi iz viših krijumčarskih slojeva, sa ko zna koliko ubistava na duši, često i sa posttraumatskim sindromom, što postaje krajnje opasno u kontekstu posedovanja oružja. „Gejmove“ vode „vratari“, koji imaju informacije kome da ćušnu novac da zažmuri na ilegalne prelaske granica. Lokalni „bosovi“ traže i nalaze zaštitu službenika BIA, policije, pa čak i Udarne grupe za borbu protiv krijumčarenja ljudi, uspostavljene na osnovu Memoranduma o saradnji između MUP-a i Republičkog javnog tužilaštva 2016, ističe Dragojlo. Rivali su u riziku da ih konkurencija potkaže i još im podmetne oružje.
PROČITAJTE JOŠ
0
0
0
Migrantske grupe se dele prema jezičkim, etničkim i kulturološkim sličnostima, pa su grupe Avganistanaca pod „jurisdikcijom“ krijumčara iz Avganistana, a isto je i sa Sirijcima, Pakistancima, Marokancima… „Često su i oni sami podeljeni i posvađani oko novca, što prouzrokuje oružane sukobe za dominaciju nad teritorijom“, tumači Dragojlo.
U mrežu se neretko uključuju i sami migranti, ako im ponestane para za „gejm“, ili u krijumčarenju sagledaju brzu zaradu. Na prodaju je i telefonsko navođenje, i svi drugi podaci koje krijumčari poseduju. Veze sa krijumčarima uspostavljaju se i preko društvenih mreža, a prema preporukama korisnika. Naši kontributeri u švercu samo koriste priliku, ponekad se oportuno prebacujući sa drugih kriminalnih radnji. I trase su promenljive i zavise od aktuelne situacije, što je opet povezano sa trenutnom politikom. Zato i Majdan više nije u opticaju.
Način prolaska naravno zavisi od količine novca: imućniji do Beograda putuju avionom, uz lažna dokumenta, gde spavaju u hotelima, da bi put nastavili organizovanim drumskim prevozom. Srednja klasa se takođe oslanja na falsifikovane pasoše, u kojima se ko zna koliko puta briše i stavlja nova fotografija. Taj sloj se smešta u konačištima poput motela „Beli dvor“ ili hotela „Đorđe“ u Somboru, pod kontrolom krijumčara.
I taj smeštaj daleko je od idiličnog – plesnjiv, nehigijenski, prenatrpan, i zavisan od procene vlasnika Đorđa Kneževića da li mu je trenutno u interesu da prihvata migrante, kako se može protumačiti njegova izjava za BIRN.
Najsiromašniji često idu peške i borave u improvizovanim skvotovima po napuštenim objektima, kakve su kuće i hangar u Majdanu. Odatle se prebacuju preko ograde sa „tri para merdevina“ i skaču i neretko se povređuju. Tunele koje kopaju ispod ograda, policija svaki čas otkriva. Dešava se da određeni deo trase prolaze kroz šipražje ili useve, kada dišu na specijalne cevčice. Reke, Dunav ili Drinu, preplivavaju ili ih prelaze čamcima. Kriju se ispod šasija kamiona, u teretnim vagonima, na krovu vozova, pa ih ponekad udari struja. „Pešadinci“ prate šine, i sve se češće dešava da od umora ne primete dolazak voza i tako poginu. Ili nastradaju, recimo, krijući se u cisternama sa hemikalijama.
Iako Komesarijat za izbeglice objavljuje veliki broj podataka u godišnjem Migracionom profilu Republike Srbije, u njemu se ne mogu naći informacije o broju ljudi koji su u procesu migracije preminuli ili nestali u Srbiji – što je parametar čije su praćenje propisale UN u okviru svojih ciljeva održivog razvoja. Ipak, one postoje u bazi RZS, gde se navodi da brojeve preuzimaju od Međunarodne organizacije za migrante, odnosno njihovog Projekta nestalih migranata.
Problem je što se direktnim uvidom u bazu Projekta dolazi do drugačijih cifara od onih koje navodi Zavod za statistiku. Konkretno, u svakoj godini od 2016. do 2021, Zavod je objavio umanjeni broj, tako da su ukupno prećutane 24 smrti ili nestanka migranata, a nije objavio još pet slučajeva iz prošle godine, koji jesu već bili poznati u trenutku kada je navedeno da je baza poslednji put ažurirana.
Recimo 2018. dva migranta ubijena su vatrenim oružjem, jedan se utopio kod Loznice, jedan je u bolnici podlegao povredama zadobijenim na putovanju, jedan je preminuo od smrzavanja, a jedan stradao od strujnog udara na železničkoj stanici u Šidu. Ukupno šest preminulih i jedan koji se vodi kao nestao nakon pokušaja da pređe Drinu. Pa opet, u istoj rubrici za 2018. RZS navodi broj četiri.
Na upit NIN-a o broju tražilaca azila i iregularnih migranata koji su sahranjeni u Srbiji o trošku Komesarijata od 2015, što bi pomoglo u stvaranju jasnije slike o opasnostima kretanja Balkanskom rutom, nismo dobili nikakav odgovor do zaključenja broja.
Migranti, istovremeno, ne trpe nasilje samo od policije, već i od krijumčara, a posebno kad ostanu bez novca, ili ako hoće da pređu granicu bez njihove asistencije. U tim situacijama dolazi do ucena, iznuda, razdvajanja porodica, pa i otmica i radne i seksualne eksploatacije. Poslednje je usko vezano za trgovinu ljudima. Dešava se i da migranti padnu u dužničko ropstvo, ali tada novac otplaćuju na konačnim odredištima.
Podjednako zastrašujuća je i upotreba vatrenog oružja među krijumčarskim bandama. Odgovor na pitanje – odakle im kalašnjikovi, automatski pištolji i puške, od ogromnog je značaja, ali se zasad sve završava na pretpostavkama da ih kupuju ovde, iz „ratnih zaliha“, ili im se organizovano dopremaju sa Kosova i BiH, otkriva Dragojlo.
„Dok se priča samo o krijumčarenju, stvar deluje maltene benigno, budući da migranti krijumčare često doživljavaju kao spasioce, iako su svesni da iskorišćavaju njihovu muku“, napominje Dragojlo. Kad se dođe do oružja, sve postaje vrlo, vrlo opasno, i uznemirujuće po građane pograničnih naselja. Zato su akcije hapšenja i zaplene oružja uglavnom popularne u narodu, i ima ih sve više, ali opet – zahvaljujući i pritisku Evrope.
Međutim, svakim takvim „podvigom“, vlasti nama poručuju da se brinu za našu bezbednost, čak i kad je, jula prošle godine, Vulin – tada ministar policije, sada direktor BIA, pohvatao grupu od preko 1.000 izbeglih u blizini Horgoša, naterao ih da kleče sa rukama na potiljku, dok su se oko njih preteći vrzmali pripadnici operativne grupe, koju su činili predstavnici Uprave kriminalističke policije, Žandarmerije, Specijalne antiterorističke jedinice, Uprave granične policije, Uprave policije, Sektora unutrašnje kontrole, BIA i policijskih uprava Beograda, Sombora, Subotice i Kikinde. „Čak ni u takvim prilikama, niko iz vlasti ne kaže šta se zapravo radi povodom ilegalnih migracija“, napominje Kovačević.
Ovaj stručnjak za oblast ljudskih prava prognozira sledeće: „Srbija će kroz koju godinu biti tampon zona, gde će se migranti zatvarati uz pomoć para EU. U centrima Komesarijata za izbeglice, koji će postati pritvorni umesto prihvatnih, EU će obrađivati zahteve za azil i odatle izbegle deportovati ili puštati u Evropu. Tako će naša država ipak postati ’parking za migrante’, suprotno tvrdnjama Aleksandra Vulina.“
Na kraju ćemo najverovatnije i odgovarati pred Evropskim sudom za ljudska prava, i za ovo, i za mnoga druga sagrešenja. S druge strane, krijumčarenje kao globalni problem teško da će ikad biti rešeno. Niti će reka izmučenih stati pre no što se uslovi za normalan život ne uspostave u zemljama odakle oni potiču.
Istraživački tim NIN-a: Dragana Nikoletić, Zoran Preradović, Luka Petrušić, Vuk Cvijić
BONUS VIDEO: Policija otkrila migrante kod Ruskog Krstura i Horgoša, pronađene i puške i municija