2
"Moj strah je taj koji mi daje hrabrost" - ova izreka legendarnog Boba Marlija postala je glavni moto u životu samohrane majke Kristine Đorđević (33) iz Čačka, koja je za samo dva meseca ostala bez supruga i bez svojih nogu. Uprkos bolu za prerano preminulim mužem i posledicama nakon teške saobraćajne nezgode koju je imala, a zbog koje je završila u invalidskim kolicima, ova mlada žena nije odustala nego ju je strah na pomisao šta će biti s njenom tada jednogodišnjom ćerkom, dodatno ojačao i učinio hrabrijom. Njenu priču o životu koji se jednog dana srušio kao kula karata, treba da čuje svako, a posebno mladi,
Kada smo je pitali da li želi da svoju tešku životnu priču kao i ono lepo što se dogodilo nakon tog tužnog perioda podeli sa našim čitaocima, mlada samohrana majka Kristina Đorđević odgovorila je pitanjem: „Zašto baš ja?“
Ali, ubrzo je shvatila zašto je njena priča važna i kome.
Naime, kada je doživela saobraćajnu nesreću, Kristina nije bila vezana sigurnosnim pojasem, zbog čega je zadobila velike povrede i zbog kojih je postala korisnica invalidskih kolica.
Zato svojom pričom apeluje na sve vozače da poštuju saobraćajne propise i tako sačuvaju i svoje i živote drugih.
Ali, krenimo od početka.
Kristina je imala miran i bezbrižan porodični život sve do juna 2016. godine, kada su lekari saopštili njenom suprugu da ima rak.
Za manje od dva meseca, on je preminuo.
„U mom životu dešavale su se samo lepe stvari sve do moje 25. godine. Imala sam bezbrižno detinjstvo, lepe tinejdžerske dane, uspešno školovanje, dobila sam dete… A onda, sve to se preko noći pretvorilo u borbu za preživljavanje, prvo suprugovo, a ubrzo zatim i moje“, kaže nam Kristina odmah na početku razgovora.
PROČITAJTE JOŠ:
2
5
12
U trenutku kada je izgubila muža, njena ćerka imala je tek godinu dana. Baš kada je trebalo da joj bude najveća podrška i da što bezbolnije oseti odsustvo oca, Kristina je doživela užasnu saobraćajnu nesreću.
Te kobne večeri bila je sa prijateljima. Usled neprilagođene brzine, koja je procenjena na oko 170 km/h i bespotrebnog preticanja po klizavom kolovozu, automobil u kom se Kristina nalazila sa svojim drugom udario je u betonski šaht, nekon čega su se isprevrtali nekoliko puta.
„Sećanja pre moje saobraćajne nezgode bila su isprekidana, poslednje čega se sećam je pogled u telefon pri povratku kući, a posle saobraćajne nezgode, buđenje u šok sobi na Banjici, posle operacije. Imala sam polomljenu kičmu, probijenu plućnu maramicu, jak potres mozga i prelom četiri rebra. Sad kad razmislim, Magdalena te večeri nije htela brzo da zaspi što nije bilo tipično za nju, potom se pokvario auto od mog druga i to su možda mogli biti nagoveštaji da se to veče neće dobro završiti“, priseća se ona.
Posle operacije, krenula je prava životna borba.
„Doktor je rekao da zbog preloma kičme nemam pokret i osećaj u nogama. Ni tog ni bilo kog sledećeg trenutka ja nisam postavljala nikakva pitanja. Meni je već tog dana bilo jasno da ja više neću moći da hodam. Preda mnom je bio dug put oporavka i rehabilitacija koja je trajala osam meseci. Lekari nisu davali konkretne prognoze, ali sam shvatila da moram da naučim da živim u invalidskim kolicima. Tako je i bilo“, kaže ona.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
Njena ćerka Magdalena joj je u ovim najtežim trenucima bila i ostala najveći motiv za svaku borbu u životu.
„Izborila sam se za potpunu samostalnost. Vozim auto, radim, bavim se sportom, a sve to zahvaljujući nesebičnoj podršci moje porodice, Magdaleni, ali i mojoj volji za životom. Danas sa Magdalenom živim sama, uživam u roditeljstvu, u njenom odrastanju, u poslu koji radim, u svakom danu koji je preda mnom. Odustajanje kod mene ne postoji. Moja povreda mi je mnogo više dala nego uzela“, smatra ova hrabra žena.
Kristina je nastavila svoj život. Drugačiji je nego što je zamišljala, ali je srećna. A to je najvažnije.
Uprkos svemu, ona je aktivni vozač, a cilj joj je da promoviše bezbednost u saobraćaju.
„Aktivna sam u Savezu paraplegičara i kvadriplegičara Srbije, predavač sam na projektu ‘Još uvek vozim’, a sve zbog jer povećanja bezbednosti u saobraćaju za mlade. Ja sam i polaznica Akademije mladih lidera pri Nacionalnoj organizaciji osoba sa invaliditetom, treniram stoni tenis za reprezentaciju Srbije. Kao što vidite, kada bi trebalo da vam odgovorim šta vidim kao barijeru u svom životu, ne bih znala šta bih navela… Sve ono što ne mogu, nikada me nije deprimiralo, uvek sam nalazila načine da i ono što ne mogu – mogu, možda samo na drugačiji način od uobičajenog“, navodi ona.
Kristina bi volela da svi mladi pročitaju njeno gorko iskustvo i da nikada ne sastavljaju alkohol i vožnju zajedno.
„Pozovite taksi ili roditelje da dođu po vas ako ste na maturantuskoj večeri, u gradu…. To ne košta ništa u odnosu na to koju cenu mogu da plate ukoliko sednu za volan pod dejstvom alkohola. Pored apela za alkohol, tu su i apeli za poštovanje ostalih saobraćajnih propisa, poštovanje ograničenja brzine, nekorišćenje mobilnog telefona u toku vožnje, korišćenje zštitne opreme na motociklima i vezivanje sigurnosnog pojasa. Upravo poslednji faktor koji sam navela, a to je nevezivanje sigurnosnog pojasa, je mene koštao povreda zbog kojih sam postala korisnica invalidskih kolica“, navodi ona.
BONUS VIDEO: Deca samohrane majke izbačena iz vrtića u Nišu zbog dugovanja
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare