Nikad nisam bio sa prostitutkom, nikad ni sa jednom nisam ni reč progovorio. Ili, ne, bar da sam znao da se tim poslom bavi, ako ne računam ono malo političara sa kojima sam tu i tamo pričao. I zato sam se , kad su mi farovi sasekli usamljenu žensku figuru ispod nadvožnjaka na periferiji grada, zaustavio.
Iskreno, već na samu odluku da stanem osetio sam neku čudnu zebnju koja je posle sa svakim korakom postajala sve jača pretvarajući se u nedefinisani strah pomešan sa stidom. Bez obzira na strogo profesionalnu nameru, da pokušam dobiti priču od te prijateljice noći ustobočene uz prašnjavu podzidu sa misijom da pruži sva ostala zadovoljstva osim čitalačkog.
Ali već smo bili na koji metar jedno od drugog i više se nije imalo kud.
– Dobro veče! – izustio sam.
Ne verujem da je ikad igde išta što sam progovorio zvučalo tako glupo i neprimereno situaciji i sagovorniku kao te dve „milkacanićevske“ reči u tom trenutku.
– Ćao!
Pa, da! Tako se ovde priča, posle se prelazi na drugu vrstu opštenja, ali neiskustvo je i dalje uzimalo danak.
– Izvinite, ja bih..!
Naravno da bi, budalo, inače ne bi bio ovde – tačno tako je mislila, mogao bih da se zakunem, kad je podigla pogled i osmotrila me.
– Prvi put, a!
– Da, ali ja bih da popričamo!
E, ovo jeste bilo gluplje i od onog malopređašnjeg „dobro veče“. U trenutku je ustuknula i bacila munjevit pogled dole ka kolima, pokušavajući da dokuči da li je u njima ostao kolega ovog policajca što stoji pred njom.
Izvadio sam novinarsku legitimaciju, pričao neke gluposti, izvinjavao se, ali ona je obavijena velom ćutnje opet stajala podavijene leve noge uz onu podzidu bez da me udostoji i pogleda, a kamo li reči. Važno je da nije otišla, mogla je i onim telefonom koji je prevrtala po rukama nazvati nekog, sve je moglo poći kako ne treba, a i ovako je išlo traljavo.
Ćutali smo, s vremena na vreme šarali su nas automobilski farovi i tek tada sam pod jednim dugim svetlima pažljivije osmotrio njenu pojavu. Neupadljivo ofarbana kosa, diskretnom šminkom osenčene oči i bez ruža na usnama izgledala je vrlo pristojno za nekog ko u sitne sate stoji na tom nemestu i nudi se ko zna kakvim ljudima.
– Šta ti, zapravo, hoćeš?
Najzad se okrenula, drčno i u polubesu! Usta su joj ostala poluotvorena – zašto svi koje život načne prvo izgube tu trojku gore levo ili desno, ali njenoj milosti da me udostoji daljeg razgovora se u zube ne gleda.
– Hoću da čujem tvoju priču! Zašto moraš baš ovo da radiš, koga imaš, šta si radila pre?
– A zašto bih ti ja o tome pričala?
Opet smo bili daleko, ovim intervjuima nas nisu učili na fakultetu.
– Pa, eto.., bar, reci odakle si?
– Sa Vračara. Sam si rekao, ovo radim što moram, koga imam nije te briga, jel dosta?
– Zar te nije strah?
– Što bi me bilo strah, čega da se bojim? Osevapio bi se ko bi me ubio!
Užas! Evo ga i čas lektire, iza ponoći pored novosadskog puta progovara Andrićeva Anika od reči do reči. Sad još samo treba da je pitam da li je čitala nobelovca, pa da kompletiram arsenal glupih pitanja…
– Zašto, pobogu?
– Mani me se, čoveče, ako ti je do pisanja, imaš lepših stvari. I pusti me da radim!
Tek tada sam sam shvatio da joj remetim posao, da zbog mene verovatno niko nije stao, da je tih četrdesetak minuta izgubila u nepovrat u, za nju, glupom razgovoru za tuđu korist. Snebivajući se, izvadio sam iz džepa novčanice i pružio joj. Nasmejala se prvi put te noći i odgurnula mi ruku.
– Za te pare ja radim nešto drugo, moja priča je skuplja. Al noćas kuća časti, aj, ćao!
Odlazio sam posramljen, sa mišlju kako je njena profesija ispala časnija – prostitutka je nudila telo, novinar je tražio dušu. U retrovizor su udarila svetla kamiona što se zaustavljao uz škripu kočnica i prodorni pisak ispuštenog zraka koji je podigao oblak prašine.
Gore su konačno svi bili na svom terenu i sve je opet postalo jednostavno. Ovaj će imati samo jedno pitanje!