,,Običan narod koji jedva sastavlja kraj sa krajem, ili onaj koji i ima pare, ono malo što imaju i to im oduzimaju i još ih gore orobljavaju [...]. Sve je to jedan isti sistem već 30 godina, sve posle komunizma se dešava – ono što su nekad davali, sad oduzimaju. Ali kako oduzimaju? Tako što otimaju. Svako ko je do skoro išao u vojsku on je branio državu, ali šta sad – treba da braniš svoj stan, pošto državu izgleda više nemamo.’’
Pišu: Tanja Šljivar, Mina Milošević, ZA Krov nad glavom
“Niko bez doma” je aktivistička kampanja Združene akcije Krov nad glavom, organizacije koja se bori za pravo na dom i portala Nova.rs. Kampanju čini serijal tekstova i video reportaža kojima možemo da pokažemo dijapazon sistemskih nepravdi, koja se nanosi onima koji ostaju bez doma, i posledice koje takav gubitak sa sobom nosi. Želimo da pokažemo da je borba moguća, i da ako smo udruženi možemo da organizujemo suprotstavljanje ovoj pošasti. Nadamo se da ćemo ovom kampanjom ohrabriti naše sugrađane da to učine i da znaju da nisu sami.
„I ti ćeš doći na red“
Kupili ste stan, isplatili ga u celosti, uknjižili, uložili dodatan novac, uredili, imate sve dokaze o vlasništvu nad stanom i plaćate poreze na njega. Onda vam jednog dana u deset do sedam ujutru na vrata zakuca izvršitelj sa policijom i kaže vam: „Dobro jutro. Mi smo došli da iselimo nekoga ko je nekada bio vlasnik ovog stana i da ga očistimo od lica i stvari.“ Vi, punopravni vlasnici stana, uknjiženi u katastar, lica ste od kojih taj stan treba da bude očišćen zbog toga što je nekada nekog neko ko nema veze sa vama prevario – najčešće učestvujući u duploj prodaji stanova. Vi ste treća lica. Po Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, treba vas po hitnom postupku izbaciti na ulicu, pa se vi dalje sa nje dokazujte na sudu. Ako ne izađete odmah, snosićete i troškove izvršenja. Ako pokušate da se branite, dobićete novčanu ili zatvorsku kaznu za ometanje javnog lica u vršenju službene dužnosti. Oni koji pokušaju da vas brane, takođe će biti kažnjeni. Solidarnost je zločin protiv sticanja profita javnih izvršitelja i investitora, koji neretko i nisu prevareni, nego saučestvuju u prevarama kupaca, kao deo dobro razrađenog sistema delovanja građevinske mafije.
„Tuže tog investitora D. Mene niko ne pominje, niti je treća lica neko u ovoj zgradi pomenuo. Treće lice se ne pominje“, priča M. B. stanarka zgrade na Mirijevu, na adresi Zagrađe 2. Veliki broj stanara u ovoj zgradi su treća lica, koja niko ne pominje, a koja moraju da se isele u izvršnom postupku, među njima i M. B. čiji je stan dvaput prodat i koju iseljavaju zbog toga što se suinvestitoru građenja zgrade, D. I., oduzima imovina radi naplate duga. Njen komšija D. P. objašnjava situaciju sa dotičnim D. I. i kaže da je on u prošlosti sklopio ugovor sa vlasnicima zemljišta o finansiranju izgradnje zgrade, koji je potom poništio, a zatim i kompenzovao dug u vrednosti od dva stana, od kojih je jedan stan M. B., za koji od tog trenutka nije ni imao pravo da prenosi vlasništvo. Iako ona, kao i njene komšije, ima sve dokaze da je uredno isplatila i uknjižila stan, izvršitelji dolaze da naplate investitorov dug od njih. Stanari ove zgrade su jedan po jedan otkrivali da je skoro svaki stan u njoj predmet sudskog postupka, te da i oni svakog časa mogu postati meta javnih izvršitelja.
„Kad sam na poslu rekla gde sam kupila stan, svi su se uhvatili za glavu: ,Gde baš tamo! Ta zgrada je problematična od starta’, priča M. B. „Gotovo, otišle pare ko će sad da ti vrati to – nema pojma, sedi tu gde si. Nije me niko dirao šest-sedam godina.“ Kaže kako joj je jednom prilikom u autobusu komšija pričao o problemima sa stanovima u zgradi, za koje je ona bila nezainteresovana, sve dok joj nije rekao: ,,I ti ćeš doći na red. Mislim da su prvi kupci dobili taj četvrtasti pečat, da su dobili stan u njihovu korist.’’
Kome da veruješ, ako ne veruješ državi?
O sredstvima borbe protiv problema u kom su se našli, ili o „vrzinom kolu koje niko neće razmrsiti“ stanari dalje pričaju: „Da imam pare, tužila bih državu, pod broj jedan. Ta država je overila meni ugovor u sudu. Uzela mi pare za upis u katastar. Ja sam uknjiženi vlasnik. Uzeli su mi porez na prenos apsolutnih prava.“ Vera u državu i njene institucije danas je apsurdna, a delimično i uprkos svemu opstaje upravo zbog snage i efikasnosti nekadašnje socijalne i socijalističke države: ,,Običan narod koji jedva sastavlja kraj sa krajem, ili onaj koji i ima pare, ono malo što imaju i to im oduzimaju i još ih gore orobljavaju […]. Sve je to jedan isti sistem već 30 godina, sve posle komunizma se dešava – ono što su nekad davali, sad oduzimaju. Ali kako oduzimaju? Tako što otimaju. Svako ko je do skoro išao u vojsku on je branio državu, ali šta sad – treba da braniš svoj stan, pošto državu izgleda više nemamo.’’
Kroz ovu zajedničku borbu sa državom, vodi se i svakodnevna borba protiv kapitalizma, ali u njoj stradaju pojedinke i pojedinci. Stanari, osvrćući se na prethodnih nekoliko godina stanovanja ,,pod opsadom’’ osećaju ogorčenost i bes, i redom izjavljuju: „Moje zdravlje je uništeno“; „Oduzeli su mi dve godine života“; „Prestala sam da radim, jer šta treba – neko da mi upadne i da mi uzme moje lekove, moju garderobu’’; ,,Upadaju bez najave, uzbunili su celu zgradu“; ,,Prvo sam pomislila šta ću s mojim cvećem“; ,,Oni prave i fizičku i psihičku štetu’’; ,,Razvalili su vrata, divljački nastup’’; ,,Mi nemamo nikakva prava’’; ,,Oni prikrivaju činjenice’’.
Pošto treća lica niko ne pominje, a ona imaju uknjižene stanove i regulisana vlasnička i stanarska prava, ispostavlja se da zbog toga što početkom 2010-ih katastarski i sudski sistemi u Srbiji još uvek nisu bili umreženi odnosno centralni katastar nije postojao – danas svako od nas može biti treće lice, a da toga nije ni svestan, da bi mogao da traži pravni lek. Stanari zgrade – skoro sve sama treća lica, tako su u borbi upućeni jedni na druge i na solidarne građane i organizacije. M. B. je čula za ZA ,,Krov nad glavom’’ od svoje komšinice M. R. koju su izvrštitelji pokušali da isele devet puta i na kraju je uz pomoć Krova, dobivši na vremenu, dobila i slučaj na sudu.
Stanarke i stanari Zagrađa 2 tako odlaze i na druge skupove Krova i odbrane od iseljenja. Na naše pitanje o opštem zaključku o problemu sa kojim se suočavaju: „Šta nije u redu sa stambenim sistemom danas?“, M. B. poentira: „A šta je u redu, srećo, to me pitaj – lakše ću ti reći.“ Iako su treća lica najočigledniji primer da je ZIO apsurdan i da radi direktno protiv građana, stanari zgrade na Mirijevu izražavaju solidarnost i sa onima koji bivaju iseljeni iz svog jedinog doma zbog mizernih dugova i smatraju da svako zaslužuje pravo na dom: „Ni kuče nije na ulici“, M. B.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare