5
Glavni i odgovorni urednik portala Nova.rs preminuo je danas u Beogradu u 63. godini života. Podsećamo na neke od njegovih izjava iz brojnih intervjua koje je dao domaćim medijima.
„Dugo sam bio glavni urednik dnevnih novina ‘Blic’ u vreme devedesetih i sve ovo me vratilo dvadeset i više godina unazad. Samo da napomenem da smo tada novine štampali u pet štamparija, od Podgorice i Sarajeva do Novog Sada i Niša. Štampali smo se i na papiru za kese… Od najgorih izdanaka Miloševićeve vlasti se ne može ni očekivati da razvijaju slobodu govora, vladavinu prava… Delimično su samo promenili taktiku: danas potkupljuju većinu, a one što ne pristaju satanizuju“, pričao je Simonović za nedeljnik Vreme u aprilu prošle godine.
Povodom prvog rođendana portala nova.rs, 1. marta ove godine, direktor i glavni i odgovorni urednik tog portala Veselin Simonović je rekao da je dobio šansu da kreira sadržaj sa iskusnim profesionalcima, novinarima i urednicima za medije koji će se slobodno baviti svojom profesijom. Nekoliko nedelja kasnije, Simonović je, u emisiji „Persona non grata“ na televiziji Nova, govorio o novom projektu United media – dnevnom listu „Nova“. Međutim, novine su se i pre samog izlaženja našle pred neobičnom preprekom – nijedna štamparija neće da ih štampa.
„U Srbiji jedan čovek odlučuje o svemu, pa i o tome ko će da kupi koje novine, a samo političke neznalice veruju da je, primera radi, neki lokalni preduzetnik kupio jedan od najstarijih i najtiražnijih listova. Sumnjivim parama su pokupovali medije, a privatne i komercijalne su potkupili parama javnih preduzeća i firmi iza kojih se kriju političari i mafijaši, što domaći, što belosvetski… Portal nova.rs je za kratko vreme postao jak i uticajan i samo će još brže da raste, kao i ostali portali iz naše grupe. To je činjenica koja najviše plaši vlast, ima medija koji otvoreno pišu o svim njihovim nepočinstvima…
Sintagma „svi su isti“ je najbolji izgovor da se ne misli svojom glavom, da se ne čuje drugačije mišljenje. Naš cilj je i bio da damo nešto novo i drugačije i da ljudi imaju izbor. Da im ponudimo dnevne novine koje ne uređuju tajne službe, kabineti i mafijaši. Verujem da ima dovoljno znatiželjnih građana koji bi to prepoznali… Mislim da je zbog ovakve vlasti uloga profesionalnih medija sve značajnija. Da nije tako, dozvolili bi najpre državnim štamparijama da nas štampaju. Bes i mržnja s kojom se predsednik države, a to posle ponavljaju njegovi pajaci, obraća slobodnim novinarima i slobodnim redakcijama, najviše govori o njihovom značaju… Ova vlast gaji primitivizam i poslušnost kod većine medija i to nagrađuje parama građana Srbije i mafijaških izvora. Korumpirali su ih i pretvorili u moralne nakaze“, rekao je Simonović za Vreme u broju od 28.04.2021.
PROČITAJTE JOŠ:
Za isti nedeljnik, pet godina ranije, pričao je, između ostalog, o odnosu s vlastima i novinarskoj hrabrosti da se opstane u teškim vremenima.
„Kad su naprednjaci došli na vlast, mislim da su pokušali da mi se osvete za Tomu diplomu i da sam zato prošao medijsku torturu Pinka, „Informera“, „Kurira“ u dva navrata po više meseci. Puštali su to na Pinku Crne Gore, znajući da to moja familija tamo gleda. Zove me majka otuda i kaže: „Sine, kuku, šta je ovo? Više si na televiziju no Milo.“ A ja i sad mislim da nisam pogrešio što sam bio protiv toga da predsednik države bude neko ko je kupio diplomu. I to bih radio i sad, ponovo…
Uvek je Zapad tražio neku političku figuru koja je jaka i čvrsta. Važno je da ima autoritarnu vlast na Balkanu i Srbiji i da bude garant mira i stabilnosti, a onda može da radi šta god hoće unutar Srbije. Ništa se tu nije promenilo, to je uvek tako bilo…
Sećam se jednog razgovora sa Peterom Kelbelom (jedan od prvih vlasnika Blica – prim.aut). Kaže on meni: „Ja ću ovo sve da prodam, bilo zašto, daću, pokloniću, vi Srbi ste ludi! Ovde će Milošević da vlada sto godina!“ To je bilo 2000. pred izbore. Ja mu kažem: „Pada na ovim izborima, sigurno.“ On kaže: „Ma nema šanse!“ Prođe to vreme, ponovo sedimo nas dvojica i Kelbel me pita: „Je li, Veso, kako si ti znao da će da padne Milošević?“ Rekoh: „Pa, nisam znao, i ja sam sumnjao, ali šta si drugo očekivao da ti kažem? Da prodaš ‘Blic’ nekoj budali i da ostanemo na ulici?“ Još sam im rekao: „Pustite nas da radimo ovako. Milošević sigurno pada…
Vučić se odriče autorstva za taj zakon (o informisanju – prim.aut), ali ono čega nikako ne može da se odrekne jeste da je on bio ministar kad je taj zakon usvojen. Da je taj zakon za njegovog ministrovanja sprovođen i da smo svi mi koji smo bili protiv Miloševića kažnjavani po tom zakonu. Presuda je morala da bude donesena u roku od 24 sata. Vi dobijete poziv, ko prostitutke dole u prekršajnom sudu, za sat vremena presuda. Zavisilo je od toga koliko su novinari i advokati bili spremni da prave cirkus, ali to se sve završi za sat vremena. Mi smo se kočoperili, kuražili jedni druge: kad sude „Vremenu“, skupimo se svi, kad sude „Blicu“, dođu svi. Sećam se, nisam tada bio u dobrim odnosima sa glavnim urednikom „Telegrafa“ Slavkom Ćuruvijom, ali dolazio sam na svako suđenje „Telegrafu“. Stanem, dam mu podršku, kolege navijaju. On mi kaže: „Evo, Veso, nas dvojica smo se posvađali, ali nisam znao da ćeš doći da me braniš.“ U to vreme smo svi jedni druge hrabrili… Velike su bile kazne. Mi smo se, to malo urednika nezavisnih medija što je bilo, sastali jednom sa advokatima da se posavetujemo šta da radimo da nam ne zaplene imovinu. I onda smo sve šta je ko imao prebacili na supruge. Niko od nas nije ništa imao na svoje ime jer onda ne mogu da nam plene. Jedino Ivan Tadić, tadašnji direktor „Dnevnog telegrafa“, nije ništa preneo na drugog jer je mislio da je meta Slavko Ćuruvija, a da njega neće dirati. Njemu su odneli iz stana čak i dečja kolica…
Kad su ubili Ćuruviju, pitanje je bilo: ko je sledeći? Nekako su svi tipovali na mene, ali ja se nisam nešto mnogo uzbuđivao. Čak mi je jedan tužilac rekao: „Šta radiš to, bog te video? Ti si sledeći ako tako nastaviš? Primiri se malo!“ Vala, neću, pa kud puklo da puklo… Vets o njegovom ubistvu bila je na naslovnoj strani. I nosili smo novine kod Vučića na pregled. On je pogledao to i rekao: „Jao, ne može, Veso.“ Ja sam odgovorio: „Ja bez toga sutra ne izdajem novine.“ Onda je on rekao: „Dobro. Ako te neko pita, nisi doneo novine.“ Ja kažem: „Hvala“, i tako se to pojavilo u novinama…
U tom trenutku vrlo otvoreno smo podržavali opoziciju. Ne zato što smo mislili da je Vojislav Koštunica idealan predsednik države. I za bilo koga drugog iz opozicije isto bismo činili. Ja i sad mislim da je to važan događaj naše istorije iako to sad pokušavaju da revidiraju. Po novom političkom rečniku – u novijoj srpskoj istoriji…
Posle Petog oktobra računali smo da ćemo se vratiti u štampariju „Borbe“. Nismo više državni neprijatelji. Odemo kod direktora štamparije, kaže: „Nema kapaciteta.“ Dođem nekako do Đinđića, on mi se javi i kaže: „Nosi te novine u ‘Borbu’, ‘Blic’ mora da se štampa, a za ostale ako bude“…
Oni su mislili da smo mi njihovi posle Petog oktobra. Ne, nismo vaši. Mi smo novinari. Nisam ja imao problem sa Đinđićem, nisam sa Koštunicom, ali imao sam problema sa savetnicima. Ko nije imao problem sa Bebom Popovićem? Ko sad nema problem sa Bebom Popovićem? Ja sam to vrlo lako i brzo završavao sa dve reči, da ih ne ponavljam, nisu za intervju. Sa njim i sa svima ostalim…
Sa Koštunicom nisam nikad napravio neki kontakt. Prosto, nismo popili piće, nikad. Nismo pričali mimo posla. S ovim ostalima jesam. Moj doživljaj Đinđića je bio isti – i pre vlasti i kad je bio na vlasti. Sećam se, za vreme bombardovanja, zove mene jedan naš zajednički prijatelj da dođem u Podgoricu. Hitno! Ja odem tamo, u hotel „Crna Gora“, kad tamo sedi Đinđić, tad se on krio od Miloševićeve vlasti. I sedimo tako, on me pita: „Da li sam ja pogrešio što sam otišao iz Srbije?“ Ja mu kažem: „I Đ od Đinđića bi ubili da se vratiš.“ Pitam ga da li me je samo zato zvao, on kaže: „Pa, eto, da malo, tako, popričamo.“ On je bio takav čovek. Taj pragmatizam, ta energija, to je bilo neverovatno…
Aleksandra Vučića sam viđao pre nego što je došao na vlast. Pričali smo, nikad nismo bili politički istomišljenici. On nikad mene nije pokušavao da vrbuje da budem radikal, jer je znao da ja to nikad neću biti. A ja sam uvek pokušavao da njega nagovorim da napusti radikale, što, isto, u to vreme nisam uspeo…
Sa Borisom Tadićem sam generacija. Imali smo uvek korektne odnose. Kad je postao predsednik države, voleo je da ruča sa mnom i sa Žaretom (Dragoljub Žarković, bivši glavni urednik „Vremena“) u Predsedništvu bez ikakvih obaveza – ni on prema nama, ni mi prema njemu. Pričali smo o svemu. Nas dvojicu je zvao jer smo mi bili jedini koji su mu otvoreno iznosili svako svoje mišljenje. Svako je pričao onako kako misli. To je trajalo jedno vreme, onda je tu tradiciju ukinuo on, ne mi. Valjda mu više to naše oponiranje nije odgovaralo, ali smo ostali u korektnim odnosima. On je, verovatno, sad ljut na sve, ali, to je njegov problem…
Mislim da kada je premijer prvi put išao u Nemačku, da je bio upitan šta se to dešava s nemačkom kompanijom i pritiscima na mene. Ja sam posle toga još godinu i nešto bio glavni urednik, ali, prosto, posle 18 godina vreme je bilo da se povučem i da dođu klinci koji su stasavali tu, u našoj redakciji. Zadovoljan sam, pomažem, savetujem. Iscrpljuje posao glavnog urednika. Mislim da držim rekord u Srbiji kao glavni urednik dnevnih novina bez prekida, u kontinuitetu.
Prvi profesionalni uspeh je što smo preživeli Miloševića. Zatim da smo uspeli da nađemo koncept i put i posle Petog oktobra. Da nismo postali partijske novine. Da smo ostali svoji. Jer, posle Petog oktobra sve novine su mogle da budu slobodne onoliko koliko su same htele. One koje su bile režimske pre, potrčale su da postanu režimske i posle promena. A kada je bilo biranje između Borisa Tadića i Tomislava Nikolića, mi smo tada, prvi put, svesno, ne zato što smo bili bliski Demokratskoj stranci, ne, mi smo imali svoja pravila, rekli da Nikolić ne može da bude predsednik države. Pravila su bila: da nije bio ratni huškač, da je završio fakultet da bi bio predsednik države, da nije kupio diplomu. Mislim da bi bilo poželjno da ima neku školu. Jer ako nam na najvažnija mesta ne dođu obrazovani ljudi, onda će Srbija uvek biti seljačka i primitivna sredina…
Treba biti i relevantan i tabloidan i zabavan i ozbiljan. Tu se hoda po ivici i lako može da se sklizne na jednu ili drugu stranu. Tabloida ima svuda, pa će uvek biti i u Srbiji. Samo, nije problem što su ovde novine tabloidne, već što su one nikakve! Tu nema novinarstva, tu su sve priče izmišljene. To su radile i ozbiljne novine, jedno je razlika što će tabloidne tu izmišljenu priču senzacionalistički objaviti. Ali isto je to – izmišljena priča je izmišljena priča…“, pričao je Simonović u septembru 2016. godine.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
