12
Skockan kao za manekensku pistu ( „baš sam se lepo obukao“), ruke u džepovima, nonšalancija na vrhuncu, ulazak troskokom u školsko dvorište, na stepenicama primeti drugara iz vrtića...
– Đe si, Dušane?
Dvadesetodnevni boravak u Crnoj Gori plus autentični džiberaj beogradskog asfalta i eto ga mangupčić u predvorju institucije koja bi trebalo da od njega napravi dečaka za primer. Ja se baš i nisam proslavio, možda učiteljica bude imala više uspeha i sreće.
Rekruter škole fudbala deli flajere na ulazu.
– Tata, jesi li uzeo?
– Jesam, jesam! – kažem odsutno i razmišljam, grešna mi duša, kako bi mu bilo bolje i probitačnije da se odmah opredeli za ovu prvu školu, ali ćutim i priključujem se dugačkom redu roditelja koji svoje mezimce – uparađeni i jedni i drugi – vode na prijem prvaka prvog školskog dana. Ustreptale mame sa pomešanim osećanjima ushićenja i strepnje, i tate, zbunjeni i blentavih pogleda, guraju se, izvirujući jedni preko drugih u fiskulturnoj sali gde je upriličen svečani prijem prvačića koji su posedali u školske stolice da odgledaju priredbu u njihovu čast.
PROČITAJTE JOŠ
12
3
0
„Tu nas uče tu nas vole, veliko je srce škole“, belasa se parola ispisana u polukrugu na zidu iza leđa petaka koji recituju za dobrodošlicu malim drugarima. Slušaju ih varljive koncentracije, plavokosa glavica mog favorita nemirno se okreće desno-levo, potom unazad i tako dok nije overio sve strane sveta, a onda je potegao flašicu iz ranca, otpio gutljaj i počeo živu diskusiju sa dečakom do sebe. E, što jest, jest, ponekad bi aplaudirao po završenoj recitaciji – nisam siguran da li je to radio zato što je zaista hteo da nagradi recitatorske trudbenike ili je slavio kraj smaranja. Bude li ovakav i na časovima, teško meni.
Nacifrana mama je laktom podgurkivala muža da se više posveti njihovoj ljubimici – „pogledaj je, pa vidi je…“, drugoj su se na „dobro došli naši prvaci“ zavrtele suze, a neko se dosetio onog čuvenog dvostiha i promrmljao: „Od kolevke pa do groba, najlepše je…“
„..u kolevci“, završio sam jetko u sebi, a onda mi je iz podsvesti izronila „Pesma đaka prvaka“ besmrtnog Branka Ćopića, mnogo istinitija od pesmuljka sumnjive validnosti:
„Zbogom, bako, mili rode
U školu me jutros vode
tamo će me vazdan tući
živ ti neću doći kući…
…Zbogom, konju ritajući
nastradaću čitajući…“
Tu prepuče srce u junaka i u paramparčad se razbi akumulirana surovost koja je računala na strogost škole da doaka malom razbojniku i nauči ga redu i pravilima sa kojima je u vrtiću redovno bio na ratnoj nozi. Nije se libio ni da to sam prizna, uz opasku kako je „vrtić zatvor za bebe.“
– Znaš, tata, u vrtiću postoje pravila, ali ja ih ne poštujem.
Hvatao sam se za glavu i pretio mu Gvantanamom od škole preko puta, ali je on imao svoj rezon.
– Bolja je škola. Tamo ima raspust!
Onda se Prvo jedan, na čelu sa učiteljicom, uputilo iz fiskulturne sale ka učionici na spratu gde će naredne četiri godine obitavati i gde će ih učiti slovima, brojkama, računskim radnjama, pesmicama, znanju i gde će ih “… biti i mučiti, prebijati i noge i ruke…“, ne mogaše a da ne progovori iz ugursuza mene starac Vujadin. Ućutkah ga, što isto uradi i čelična lejdi od učiteljice sa raspopamljenim pulenima – ima nade, ima nade, vrati mi se posrnuli osvetnički duh spram izvođenja mog naslednika na pravi put – saopšti njima i roditeljima nekoliko stvari, a onda nas matorce izbaci iz učionice i ostade sa svojim prvacima da joj se pojedinačno predstave i malo bolje upoznaju. Samo da ne padne na pamet da kaže Lignjoslav ili Big fut, pomislio sam sa strahom, mada nisam imao nikakvih garancija da neće.
Posle izvesnog vremena pojavili su se u školskom dvorištu sa uputima za sutrašnji dan – pred školskom kapijom u deset do osam, znači ustajanje u sedam, naslađivao sam se nad sledujščim drilom za malog babuna koji je na spavanje odlazio iza ponoći, a ujutro si ga dizalicom izvlačio iz kreveta.
Sinoć je nekako primoran da ode ranije, ali je pre leganja došao sa čudnim zahtevom.
– Treba mi čekić da spavam s njim!
– Šta će ti čekić?
– Da ujutro zaustavim alarm!
– Ne glupiraj se. Sutra ideš u pravu školu!
– Jel ovo danas onda bila lažna škola?
– Marš na spavanje!
Ujutro pred „pravu školu“ je sledilo prvo iznenađenje. Nekim čudom pozitivno. Budilnik, koji je sam kupio na moru, zazvrndao je svom silinom u sedam sati i iznervirao mene, ali na prvaka je delovao stimulativno. Ustao je bez roptanja, otišao na umivanje i pranje zuba, a čak se setio i da isključi veš mašinu. Prethodnog dana je sam složio knjige u ranac i nakon doručka bio je spreman za pedagošku inicijaciju. Gledao sam ga kako odlazi do škole, daleke za dužinu pešačkog prelaza i setio se mojih dva i kusur kilometra koje sam prevaljivao u mom crnogorskom rezervatu. Na kapiji ih je čekala učiteljica do koje se, šlihtara mala, odmah progurao.
Neki dečak je, očigledno sluteći „robiju“, plakao kao kišna godina.
U pola deset je već bio kući i rešio je da odmah uradi svoj prvi domaći zadatak. Trebalo je da nacrta sebe. Ispod umetnikovih prstiju porađala se karikaturalna škrabotina koja je samo iz daleka podsećala na ljudsko biće, noge su bile dve relativno prave linije, glava nije imala vrat i bila je direktno nasađena na ramena, gumica je radila punom parom, a palo je i nekoliko nervoznih suza i bacanja sveske.
Sve se sredilo kad se konačno dokopao telefona, da proveri koliko ima lajkova, pregleda i subskrajbova na svom You tube kanalu koji je, nekim čudom, sam otvorio. Da se to ocenjuje, Andrija bi se iz škole nadonosio petica. Eto, tako prođoše prva dva dana. Još, akobogda, šesnaest godina i gotovo. Iskreno, sine, ne bih ti bio na mestu.
BONUS VIDEO Kako će deca iz Niša nazad iz škole?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare