Ivan Ivanji: Na vama je, deco, da se sećate ili zaboravite

Venac koji nikada nije poslat i prazan paviljon bivše Jugoslavije u Aušvicu. Ovako Ivan Ivanji, književnik i prevodilac, čovek koji je preživeo logore Aušvic i Buhenvald, opisuje odnos države Srbije prema Holokaustu i Drugom svetskom ratu na današnji dan, Dan sećanja na žrtve Holokausta, genocida i ostalih žrtava fašizma.

Da li je u slučaju Srbije, loš odnos prema temama Holokausta i Drugog svetskog rata rezultat opšte nebrige ili nečeg mračnijeg?

Srbija potpuno propušta da svetu prikaže šta joj se dogodilo. Stoji prazan paviljon u Aušvicu (koji je nekada pripadao Jugoslaviji), i to je isti paviljon gde je i Austrija, a ovde nikome nije palo na pamet da osmisli i postavi izložbu koja bi svedočila o Holokaustu i genocidu u Srbiji. U isto vreme, Mađarska je prigrabila čak i ono što se Srbiji dogodilo, pa kao svoje žrtve prikazuje mađarske Jevreje odvedene sa teritorije Vojvodine.

Sa druge strane, 11.aprila obeležen je Dan žrtava koncentracionih logora. Sve države čiji su građani bili zatočeni u logoru Buhenvald poslale su venac, samo Srbija nije, što mi je potvrđeno od strane organizatora.

Dakle nadam se da je reč o nebrizi, a ne nečemu drugom.

Čak se i meni desilo da previše razmišljam o nemačkim logorima, i onda da se danas zapitam „koji to beše dan sećanja“, iako mi je rođeni ujak Aleksandar Šomlo poginuo u pokušaju proboja iz logora Jasenovac, zbog čega je i ovaj datum odabran za Dan sećanja. Mea Culpa.

Da li pomislite da je reč o nebrizi i kada prođete pored Starog sajmišta koje, uprkos obećanjima, i dalje nije pretvoreno u Memorijalni centar?

Da, zato što je i moja majka baš sa Starog Sajmišta odvedena dušegupkom u smrt. Ali za to i sam nosim deo krivice, jer sam odmah posle rata, iako sam znao šta se dešavalo, odlazio tamo kod prijatelja vajara, umetnika…..problem Starog sajmišta zaista je složen.

Ono je bilo „Judenlager“, logor odakle su Jevreji vođeni u smrt. Bilo je i  „prelazni“ logor za druge, što se ne može zanemariti, a bilo je i ono što niko ne pominje, mesto u čijim paviljonima je rođen bitan deo srspke umetnosti, književne i likovne.

Sve to nekako treba da se posloži da bi se nešto izgradilo, ali je srećom sprečeno da bukvalno budu izgrađeni neki stambeni blokovi i još neka „čuda“, iako i dalje radi biftek restoran gde sam i sam jeo.

Argument onih koji su na prostoru Starog sajmišta koristili poslovni i drugi prostor je da to jeste mesto smrti, ali i života?

Često me pitaju šta ja o tome mislim, doduše više u Nemačkoj nego ovde. Uvek odgovorim da nije važno šta ja mislim, već šta misle generacije naših unuka. Hoće li oni memorijalne centre ili kažu „bilo je nesreća i pre 2.000 godina, dokle ćemo o tome da gnjavimo?“ Dakle, to nije pitanje za mene, već za  mlađe. Zato ja uvek kažem, na njima je sve.

„Na vama je, deco“, to je moja poruka za njih.

Držali ste predavanja mladima, da li oni znaju ko je i zašto pobedio u Drugom svetskom ratu ili su pobrkali informacije i dezinformacije sa interneta?

Internet je opasna stvar za nekoga ko prihvati prvih nekoliko odgovora koji mu se ponude, umesto da se pita, traga i dalje proverava. Moje unuke su tek sad, sa 13,14 godina to počele ozbiljno da shvataju. Bili smo zajedno u Buhenvaldu i u Berlinu, da vide spomenik Holokaustu, i bez obzira na to što su direktni potomci logoraša, trebalo im je vremena da to shvate. Tek su se u memorijalnom centru Buhenvalda tužno i teško zamislile.

Šta je to u Buhenvaldu ostavilo najjači utisak na vaše unuke?

Veličina kompleksa, prolazak kroz tu kapiju, pejzaž sa malim krematorijumom sa strane, kuke koje su koristili za vešanje ljudi koje su pojedinačno ubijali. Moja najstarija unuka je tek maturirala kada je bila u Buhenvaldu.

Ali ne treba potcenjivati mlade. Najpotresniju priču o Holokaustu, „Nevidljivi spomenici“ napravili su učenici Treće beogradske gimnazije sa Jelenom i Milenom Bogavac. Držao sam predavanje i u Vojnoj gimnaziji, i sve je bilo puno, slušali su pažljivo i postavljali zanimljiva pitanja.

Kada ste na početku našeg razgovora pomenuli da ste na trenutak zaboravili koji Dan sećanja pada na 22.april, da li je to možda zbog ove izolacije zbog epidemije, kada niko od nas više nije siguran koji je dan u nedelji?

Ne, ja sam izuzetak, korona mi mnogo ne smeta, spadam u skeptike koji misle da je ovakvih epidemija-pandemija bilo mnogo, samo ih se ne sećamo. Bilo je i ptičjeg i svinjskog gripa, a ovaj je, mislim se, čudan zato što većina zaraženih nema simptome, pa da ne testiramo na njegovo prisustvo, ne bismo ni znali da je tu.

Inače sam tip koji inače mnogo radi kod kuće, kratko šetam, ne stajem da pričam sa komšijama, ne idem na pijacu – za mene se malo šta promenilo. Jedino mi smeta što se sa unukama viđam samo putem telefona, pa se zato nadam da će brzo proći.

Iako sam zbog koronavirusa u svojevrsnoj samici već pet nedelja, ona je udobna samica, od 70 kvadrata, sa prozorima i terasom, teško da može da se poredi sa Aušvicom ili Buhenvaldom. Izvinite što sam ciničan, ali takav sam. Koliko je bilo na svetu epidemija, a ako neko umire, baš ga briga da li je to od bacila kuge ili koronavirusa ili kazna Božija, ako umire, njemu je svejedno.

Umiranje je maturski zadatak koji nas sve čeka, a tu maturu ćemo svi položiti.

Da li bi se Tito i bivša SFRJ drugačije „obračunali“ sa koronom?

Mi smo imali epidemiju variole vere, a velike boginje su mnogo opasnije od koronavirusa, ali država je brzo sa tim izašla na kraj.

Pri tome, naši lekari pre toga nikada nisu ni videli variolu veru. Moja sestra od ujaka radila je u Zavodu za transfuziju, a njen kolega je, na njegovu nesreću, prvi pregledao „nultog pacijenta“ i odmah je sestru pozvao telefonom.
„Da li ti znaš kako izgleda variola vera“ pita je, a ona odgovori da ne zna.
„Pa da si došla umesto mene, videla bi“, kaže on. I preživeo je. Izašli smo na kraj sa tim.