2
Svake dve nedelje, u proseku, jednu ženu u Srbiji ubije član porodice, najčešće u domu. Poražavajuću statistiku dopunjuje i podatak da su kapaciteti Sigurne kuće u Beogradu popunjeni. Istraživanja pokazuju da je za 75 odsto žena strah od nasilnika glavni razlog zašto nasilje ostaje neprijavljeno.
„Čak mi je u jednoj pretnji rekao ako se ne budem vratila da će ubiti prvo mene, decu, pa sebe“, navodi jedna od žrtava nasilja.
„Noć pre prijave, on je mene tukao, šamarao i silovao i nisam to više mogla da trpim, a videla sam i modrice na našem sinu“, navodi žena, žrtva nasilja.
„Ali, kada je naše dete prilikom davljenja mene stalo između nas dvoje da me odbrani i od straha se upiškilo u gaće – tada sam presekla da više nijedan dan neću provesti u toj kući“, podseća se.
„Niko nije ni znao kroz šta ja prolazim. Ne, uopšte niko nije znao“, ističe sagovornica RTS-a.
Ovo je samo deo potresnih ispovesti žena koje su utočište pronašle u Sigurnoj kući. Najmlađa ima 25, a najstarija koja je pretrpela nasilje 70 godina.
„Prosečno na godišnjem nivou bude više od 3.500 poziva. U poslednje vreme, mlađe žene se posle prvog izvršenog nasilja nad njima, bilo da to bude fizičko nasilje, ekonomsko ili psihološko koje je samo po sebi teško, odluče da izađu iz toga i da prijave institucijama. Dok se starije žene ređe opredeljuju za to, jer je u mentalitetu da žena ćuti, da mora da trpi, da sačuva porodicu, zbog dece“, objašnjava Milena Dolamić, psiholog Sigurne kuće u Beogradu.
Zbog čega se nasilje gura pod tepih
Dečje modrice često su prelomni trenutak za prijavu koja je češća u većim sredinama.
Strah od osude sredine, bojazan za život dece, ekonomska zavisnost guraju nasilje pod tepih. Žene istitucijama slabo veruju, a najmanje tužilaštvu i centrima za socijalni rad.
„Nema dileme da treba raditi na povećanju poverenja građana u insititucije u ovom slučaju u jednom od najosetljivijih pitanja. Oko 70 procenata ubijenih žena nije se nikome obraćalo u ovom našem ispitivanju koje je Cesid za nas izvršio, a 34 posto njih se obratilo institucijama, ali mnogi od njih su rekli da nisu naišli na puno razumevanje“, napominje Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti.
Dodaje da umesto potpunog razumevanja, ohrabrenja i nijedne reči osude, čak stigne savet: „Možda je najbolje da se vratite partneru nasilniku, tako je najbolje za sve“ i navodi da su žene prenele da im se upravo to dešavalo.
Zato jedna trećina žena kaže da bi se uz razumevanje i podršku okoline lakše odvažila da prekine niz batina i šamara. One koje su to učinile – imaju savet:
„Svaka žena treba da zna – nebitno da li je prevara, da li je udarac, da li je povišen ton, ako se jednom desi, dešavaće se stalno“.