1
Doktor Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, predviđa da će se stanje zdravstvenog sistema pogoršati nakon kraja pandemije i upozorava da se treba odupreti privatizaciji zdravstva.
Privatizacija državnog zdravstvenog sistema planira se od 2015. godine, programom optimizacije zdravstva koji bi trebalo da se sprovede do 2035. Predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, Rade Panić, je nedavno za Nova.rs ocenio da se „ide ka tome da se srpsko državno zdravstvo do kraja uništi“. Panić je za Mašinu elaborirao ovaj stav, navodeći postupke Ministarstva koji utiru put urušavanju zdravstva i njegovoj privatizaciji, piše Mašina.rs.
Polovinom 2015. godine na pregovorima u Ministarstvu zdravlja je prvi put od strane državnog sekretara, profesora Berislava Vekića, pomenuto da se ide na to da se primarna zdravstvena zaštita privatizuje. U međuvremenu su firma iz Belgije i konsultantska firma iz Hrvatske napravile, a NALED odobrio, projekat optimizacije zdravstva, koji možete videti na istoimenom sajtu“, izjavio je Panić.
Po njegovim rečima, plan za privatizaciju se isprva uglavnom odnosio na banje, a zatim i na apotekarske ustanove: „Taj proces još nije završen, ali je pri kraju. Mislim da se Apotekarska ustanova Beograd još uvek drži.“ Podsetimo, privatizacija Apotekarske ustanove Beograd najavljena je početkom 2020. godine. Od tada je više sindikata zahtevalo da se od ove privatizacije odustane, sa argumentom da je efekat privatizacije poguban po svako organizovano društvo.
Panić detaljnije objašnjava da se na osnovu zakona o zdravstvenoj zaštiti vršilo i ukidanje fizikalne medicine, odnosno ukidanje radnih mesta fizijatara, specijalista sportske medicine koji su radili u rehabilitacionim centrima i domovima zdravlja. Nastupila su i dva talasa otpuštanja stomatoloških radnika, čime su građani dodatno navikavani na to da u državnom zdravstvu ne mogu da dobiju adekvatnu uslugu. Panić skreće pažnju na to da su se otpuštanja dešavala uprkos tome što po Zakonu o radu nije dozvoljeno da poslodavac otpusti radnika koji doprinosi firmi, a da zadrži onoga koji ne doprinosi.
„Imamo u medicinskim ustanovama veliki broj nemedicinskih radnika koji nemaju sistematizovano radno mesto. Mene često napadaju zbog toga što pominjem nemedicinske radnike, ali treba naglasiti da to nisu radnici koji rade sa pacijentima, koji nam pomažu u nezi pacijenata niti se brinu da bolesnici imaju šta da jedu niti da bude čisto“, konstatuje Panić, navodeći niz primera nemedicinskih radnika koji su zaposleni u državnoj službi na nesistematizovanim pozicijama, a često, po njegovim saznanjima, na posao i ne dolaze.
U sklop namera za privatizaciju zdravstva spada i pokušaj ukidanja Studentske poliklinike u Beogradu, smatra Panić. Građani su se protiv ukidanja pobunili, početkom 2021. godine je organizovan i protest. Podsetimo, skup podrške Studentskoj poliklinici u Beogradu održan je u organizaciji Društva za održivu budućnost – Koraci, a javnosti i nadležnim institucijama se tom prilikom sa apelom da se planovima o ukidanju odupru obratila i Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti – MASA. U njihovom saopštenju skrenuta je pažnja na to da korisnika Studentske poliklinike, koje su nadležni planirali da upute u domove zdravlja, ima čak 130.000.
„Studentska poliklinika je dobar primer jer ona odgovorna za zdravstvenu zaštitu jedne od najugroženijih društvenih grupa – ljudi koji se nalaze u drugom gradu, na školovanju, koji nemaju primanja. Studentska poliklinika se, uz to, tokom pandemije pokazala kao jedna od najboljih ustanova u smislu zbrinjavanja pacijenata i brige o kovid obolelima“, kaže Panić.
Predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije smatra da je ukidanje poliklinike najverovatnije bilo motivisano namerom da se njena zgrada, koja se nalazi u centru Beograda, u Krunskoj ulici na Vračaru, prenameni u poslovni prostor. On je izneo podozrenje da se o željama da se primarna zdravstvena zaštita prevede u privatne ruke a da se zgrade u kojima su javne zdravstvene ustanove, koje su često na atraktivnim lokacijama i u starim, zaštićenim objektima, prenamene, možda radi i kada su u pitanju druge medicinske ustanove.
„Bila je čak i neka suluda ideja da se primarna zdravstvena zaštita građana obavlja od kuće. Dakle, da lekar može da radi od svoje kuće i da pokriva reon od deset kilometara, bez obaveze da ima opremu, da ga niko ne kontroliše… Ne znam kako su uopšte zamislili da neko kao lekar primarne zdravstvene zaštite radi od kuće. To je, valjda, srpski prevod koncepta porodičnog lekara – pošto ne umeju da organizuju onako kako to funkcioniše u razvijenim zemljama i uređenim društvima, hteli su da organizuju nešto što podseća na to, tek da se nešto radi“, komentariše Panić.
Panić navodi da je Sindikat lekara i farmaceuta Srbije bio u boljoj poziciji da se njegovi predstavnici informišu o tačnim planovima Ministarstva i da se protiv privatizacije pobune u periodu kada je imao reprezentativnost. Ovaj sindikat je reprezentativnost stekao nakon 13 godina sudske borbe, ali ponovo izgubio 2016. Panić podozreva da je reprezentativnost sindikatu oduzet upravo zbog borbe protiv privatizacije zdravstva.
Položaj zdravstvenih radnika u javnom sektoru je, uz to, sve gori. Iako je pandemija koronavirusa učinila očiglednim koliko društvo zavisi od zdravstvenog sistema, stvari se za lekare i drugo medicinsko osoblje nisu popravile.
„Prema zdravstevnim radnicima se ova država poprilično odnosi kao prema roblju“, ocenjuje Panić, i dodaje: „Tokom pandemije su zdravstveni radnici često bivali angažovani sa nedozvoljenim viškom prekovremenih radnih sati, iako Zakon o radu kaže da prekovremeni rad ne sme preći obim od trećine ukupnog radnog vremena; i to u delatnosti u kojoj postoji, naprotiv, i opcija skraćenog radnog vremena zbog otežanih uslova rada“. Panić je skrenuo pažnju i na to da prekovremeni rad često ne može da se naplati, da se ne poštuje pravo zdravstvenih radnika na topli obrok i regres, a da pokušaji pojedinaca da se za prava izbore na sudu završavaju procesima koji traju godinama i mobingom na poslu.
Prividno poboljšanje predstavlja smanjenje broja zdravstvenih radnika prijavljenih na Birou za zapošljavanje. Dok ih je pre pandemije bilo oko 2.500, zvanično nezaposlenih medicinara danas ima oko 1.500. Panić, ipak, smatra da se situacija nije mnogo izmenila, i da bi broj nezaposlenih ostao isti kada se u zaposlene ne bi računali privremeno i prekarno zaposleni angažovani na osnovu volonterskih ugovora, ugovora o povećanom obimu posla na određeno vreme, preko opština, „sa vrlo sumnjivim ili neobjašnjivim obračunima plata“, i slično.
„Koliko god da je pandemija teška zbog otežanih uslova rada, plašim se da će sve biti još mnogo gore kada se ona završi. Zdravstveni radnici već masovno napuštaju državni sektor, odlazeći što u inostranstvo, što u privatni sektor. Ako uzmemo u obzir da je za obuku jednog specijaliste potrebno godinu-dve radnog staža nakon fakulteta, pa tri do pet specijalizacije, pa bar još dve godine iskustva, ovakvim izostankom planiranja ćemo se naći u situaciji da neće imati ko da pokrije sistematizovana radna mesta. Vlast, ministarstvo se onda izvlače da nisu u mogućnosti da to finansiraju, pa kao rešenje predlažu privatizaciju“, izjavio je Panić.
Kao što su nekad privatizovali proizvodna preduzeća, smatra, sada privatizuju ustanove koje sebave zdravstvenom zaštitom.
„To je ono što je od resursa ostalo u Srbiji, pa su odlučili da i to rasprodaju.“
Pandemija nije uticala na to da vlast prepozna značaj zdravstvenog sistema, promeni kurs i odustane od privatizacije.Po mišljenju našeg sagovornika, ona čini upravo suprotvo, i nije isključeno da će iskoristiti pandemiju da kaže da je ona finansijski previše opteretila državu. Građani, sa svoje strane, ne shvataju šta će se desiti jer, po Panićevim rečima, nisu svesni da ono što aktuelno izdvajaju za zdravstvo, što preko participacije, što putem lekova koje kupuju u apotekama, nestandardnih usluga i drugih davanja, još uvek nije previše.
„Nadležni kažu da se kada privatna izdvajanja pređu 50% računa da više nije potreban državni sistem. Međutim, treba razmotriti još nešto. U državnom sistemu su se ne naplaćuju pune cene zdravstvenih usluga jer je sistem dotiran od strane države. Građani ne razumeju da će onog trenutka kada više ne bude te nelojelne konkurencije državnih ustanova prema privatnim sve cene otići nebu pod oblake. Dokaz za to je situacija koju smo mogli da pratimo tokom pandemije. Skoro sve cene usluga u privatnim ustanovama u Beogradu su se, tako, duplirale tokom pandemije upravo zahvaljujući toke što građani do usluge nisu mogli da dođu u privatnim ustanovama, što su privatnici iskoristili“, objašnjava Panić.
Panić je ocenio da ni takve cene u privatnom sektoru još ne predstavljaju pune cene zdravstvenih usluga. Po njegovom mišljenju, cene usluga u privatnom sektoru snižava konkurentnost javnog zdravstva, ali i to što im država zasad gleda kroz prste, zbog čega mnogi privatnici ne plaćaju pun iznos poreza, radnike angažuju na crno i kršeći već pomenutu odredbu zakona o broju dozvoljenih sati prekovremenog rada. Panić smatra da država sa namerom dozvoljava da se državni zdravstveni sistem uruši, sa nesagledivom štetom po građane.
„Mene često kao anesteziologa pitaju šta mislim o drugom načinu osiguranja i šta mislim o privatnom zdravstvu. Moj odgovor je vrlo jednostavan: platu koju trenutno zarađujem za mesec dana rada sa mnogo prekovremenih sati bih u privatnom zdravstvu mogao da zaradim za dva ili tri dana. Ali, strašan je problem ko će imati da plati moju uslugu šest meseci nakon što sve postane privatno. Da li će građani, ako se sve privatizuje, uopšte moći sebi da priušte zdravstvene usluge po tržišnim cenama? Ne kažem da je trenutna situacija dobra, ali ona takvom može da se napravi i to bez ikakvom povećavanja izdvajanja za zdravstveno osiguranje, nego povećavanjem dostupnosti svih podataka, popravljanjem upravljačkog kadra i tako dalje“.
Bonus video: Zeleni sertifikati falsifikati – gosti Rade Panić i Goran Kunjadić
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
