106
Dve nedelje od tragedije u Novom Sadu, kada se obrušila nadstrešnica zgrade Železničke stanice i usmrtila 14 ljudi, javnost u Srbiji još uvek traži od nadležnih odgovor: “Ko je kriv?” Resorni ministar Goran Vesić je posle pritiska javnosti podneo ostavku, ali je iza njega ostalo mnogo pitanja. Novosadskom tragedijom kulminiralo je svakodnevno zanemarivanje pravila, omalovažavanje struke i olako shvatanje institucija, koje je postalo praksa u državi u kojoj se o svemu odlučuje na jednom mestu. Nadležni, kao i do sada, pokušavaju mnoge stvari da gurnu pod tepih, ali tajne isplivavaju same na videlo.
Prvog novembra, negde malo pre podneva, kada je sa nedavno rekonstruisane zgrade Železničke stanice Novi Sad pala nadstrešnica i ubila 14 ljudi, na jednom mestu su se ukrstile brojne loše odluke, burazerski ugovoreni poslovi i godinama tolerisan ljudski nemar. U ovih dve nedelje mnogo tuge, žuči i besa tužnih i šokiranih građana razlilo se ulicama Novog Sada, a i cele Srbije zbog svega što se urušilo sa tom nadstrešnicom, ali su i dalje mnoga pitanja koja se postavljaju državi ostala bez odgovora.
Prvi odgovor nadležnih je bio da upravo ta nadstrešnica, čije je urušavanje ubilo 14 ljudi, “nije ustvari ni rekonstruisana i da je problem što na njoj nije rađeno ništa još od 1964. godine”, što, naravno, prema tom tumačenju ne može nikako da bude odgovornost ove vlasti.
Priču o nerekonstruisanoj nadstrešnici gotovo sinhronizovano ponavljali su ministar građevinarstva i saobraćaja Goran Vesić i državno preduzeće “Infrastruktura železnica Srbije”, ali i svi provladini mediji. Po tom scenariju tražio se krivac zbog neuključivanja nadstrešnice u rekonstrukciju i to po svemu sudeći na nekim nižim instancama.
Paralelno sa tom zvaničnom pričom o tragediji, na društvenim mrežama i neformalnim kanalima informisanja počele su da se pojavljuju fotografije i snimci koji pokazuju da je na nadstrešnici bilo radova, da je na nju dodatno stavljeno teško staklo. Na tim snimcima su više nego uočljivi i radovi u unutrašnjosti stanice na galeriji koja se „naslanja“ upravo na deo koji se sručio na građane.
Dan posle nesreće u javnost izlazi inženjer geologije Zoran Đajić, koji je do marta 2023. godine radio na rekonstrukciji zgrade Železničke stanice u Novom Sadu. Potvrđuje da su na nadstrešnici rađeni radovi i vrlo jasno razbija priču vlasti o njenoj nerekonstrukciji.
106
5
17
Đajić objašnjava kako je tokom radova slao dopise na brojne adrese da ploče sa pročelja zgrade moraju da se skinu i da se mora videti šta je iza njih, ali mu niko nije odgovorio. Na jednoj od fotografija koje je objavio u svom izveštaju vidi se da iza jedne od tih ploča delom stoji beton, a delom nedostaje i umesto njega „su zgužvani džakovi od cementa da bi se manje betona stavilo unutra“.
Nakon neuspeha da ubede javnost da je cela stanica renovirana, ali samo ta fatalna nestrešnica nije, pa su za to krivi oni iz prošlog veka što su je izvorno napravili, iz državnih institucija nema odgovora na konkretna pitanja. Za to vreme mediji i stručnjaci sami pronalaze odgovore na pitanja ko je izvodio radove, ko ih je nadgledao i potvrdio da je sve urađeno kako treba, kao i gde su sve vreme bili nadležni organi.
Rekonstrukcija stanične zgrade je obuhvaćena ugovorom koji je država skopila sa kineskim firmama China Railway i China communication construction company za izgradnju deonice pruge između Novog Sada i Subotice. Kao i kod većine projekata koje u našoj zemlji realizuju kineske, pa i ruske kompanije, finansiranih iz kredita koje smo dobili od tih zemalja, i u ovom slučaju detalji posla se čuvaju daleko od očiju javnosti, mada nije jasno da li su i na osnovu čega proglašeni tajnom.
Međutim, kada se takav jedan posao završi smrću 14 ljudi, teško je sačuvati brojne tajne. Tako ubrzo saznajemo da je posao nadzora gradnje na celoj trasi vredan 37,5 miliona evra, kao i da ga je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastruture poverilo konzorcijumu od šest firmi.
Nosilac posla je mađarski “Project biro Utiber”, a tu su još i “AG institut”, “Utiber road investment”, preduzetnik Slaviša Ilić, mađarska firma “Vikoti” i “Egis”. Naravno, nije moglo da prođe nezapaženo da je konkretno firma Utiber, posao nadzora dobila još na nekim kapitalnim projektima u Srbiji, kao što je recimo, izgradnja Nacionalnog stadiona.
35
52
6
Detalji ugovora, koji su stigli do javnosti, jasno pokazuju da su Srbija, koju u tom poslu predstavlja Ministarstvo građevinarstva i saobraćaja, kao finansijer i državno preduzeće “Infrastruktura železnica Srbije”, kao investitor, imali mogućnost, ali i obavezu da kontrolišu radove.
U javnost izlaze i koje su firme radile kao podizvođači kineskima, a najčešće pominjana je „Starting“. Za njih je upravo konsultanta Đajić rekao da su ignorisali njegova upozoranje. Do medija stižu dokumenti koji pokazuju da glavni projektant koji je radio na zgradi nema odgovarajuću licencu za ovakve objekte, a stručnjaci upozoravaju da ne postoji dokaz da je iko proračunavao moguću nosivost konstrukcije, pre nego što ju je dodatno opteretio.
Ova nesreća je, na žalost, potvrdila upozorenja medija, koje su nadležni prethodnih godina redovno igorisali, tipa zašto se stanična zgrada više puta svečano otvara kada je jasno da rekonstrukcija nije završena.
U vreme dok je ministar građevine i saobraćaja bio Tomislav Momirović, marta 2022. godine, stanica je otvorena za dolazak mađarskog premijera Viktora Orbana i predsednika Srbije Aleksandra Vučića prvim brzim vozom „soko“ od Beograda do Novog Sada. Deo zgrade, koji je bio nezavršen, tada je prekriven velikom zavesom od više stotina kvadrata. Na njoj su u narednom periodu usledili radovi i popravke, da bi je u leto ove godine opet svečano otvorio Momirovićev naslednik Goran Vesić.
Možda nam je višestruko svečano otvaranje pojedinih objekata zarad jeftinog skupljanja političkih poena ranije izgledalo kao farsa, posle novosadske tragedije je to više nego zlokobna opomena. I dok je Vesić pet dana posle tragedije zbog pritiska javnosti podneo ostavku ponavljajući da se ne oseća odgovornim, Momirović, u čijem je mandatu izdata većina dozvola i dokumentacije za gradu, krije se od javnosti.
U javnosti nema ni v.d. direktorke “Infrastrukture železnica Srbije” Jelene Tanasković, posebno posle otkrića medija da preduzeće na čijem je čelu, po svemu sudeći, nikada nije zatražilo upotrebnu dozvolu za rekonstruisanu staničnu zgradu. Znači, država zvanično dokumentom još nije potvrdila da je taj objekat bezbedan za korišćenje, dok su zvaničnici te iste države više puta prethodnih godina ubeđivali Novosađane da su dobili stanicu na kojoj im mnogi u Evropi zavide.
Za to vreme, onaj koji se razume u sve i najavljuje svaki projekat u Srbiji koja se modernizuje i gradi, predsednik države Aleksandar Vučić odjednom se nešto baš i ne razume u gradnju i rekonstrukciji. Najavljuje ostavke, ali ne znamo čije, jer je glavni šef ostavio mogućnost da se odgovorni sami, kao pokajnici, jave i kažu da su krivi.
Tog prvog novembra, kada se obrušila nadstrešnica na zgradi stanice u Novom Sadu, do vrhunaca je stiglo svakodnevno zanemarivanje pravila, omalovažavanje struke i olako shvatanje institucija. Kulminirala je nakaradna praksa da sve može ako znaš prave ljude, do savršenstva razvijena u državi u kojoj se o svemu odlučuje na jednom mestu. I nije sistem zakazao, već je to takav sistem, pogrešan i doslovno poguban za ljude i u njemu takvom ne može krivica da padne na jednog ili dva čoveka.
Bonus video