„Donoru dugujem život“: Lidija je šest godina čekala na novu jetru

Najstrašnije je kada u bolničkoj sobi nekoliko pacijenata čeka odluku lekara o izabranom, koji će dobiti organ, a može biti samo jedan. Dva puta sam se tako vratila iz bolnice i nastavila da čekam, ali treći put su odabrali mene i poklonjen mi je život, u razgovoru za Nova.rs priča Lidija Stojanović (34), arhitekta iz Beograda, koja se sa autoimunom bolešću bori već 22 godina, a koja joj je uništila jetru. Lidiju su zbog posledica bolesti, pre četiri godine, operisali u Kliničkom centru Srbije, kada je dobila šansu za novi početak.

Sve je počelo 2000., kada je Lidija imala nepunih 12 godina.

„Jedan dan sam se probudila i osetila bolove u zglobovima ruku i u kolenima. Nisam mogla da stanem na noge ceo dan. Sutradan sam otišla kod lekara, uradili su mi razne nalize, videli da mi je povišen bilirubin i ustanovili da postoji neki problem sa jetrom. Poslali su me na dalja ispitivanja, gde je biopsija pokazala da mi je jetra oštećena i dijagnoza je bila autoimuni hepatitis.  To je bolest kojoj se poreklo ne zna. Može biti da sam je dobila zbog stresa, da se prenosi genetski ili ko zna kako. Ta bolest napala je moju jetru kao da je strano telo i razorila je. Dobila sam lekove, sa kojima sam narednih 12 godina živela normalno. Nisam imala bolove sve do 2012. uz redovno uzimanje lekova i neka ograničenja u ishrani. Međutim, te godine pukao mi je krvni sud u jednjaku, a to je bilo opasno po život. Otišla sam u Urgentni centar u Beogradu, i tada sam prvi put čula reč transplantacija“, priča Lidija, kako joj se život u jednom danu preokrenuo.

Njena jetra bila je već oštećena toliko da je transplantacija bila jedino rešenje.

„Pre transplantacije moja jetra bila je u jako lošem stanju. Koža mi je stalno bila žuta, tamne boje, skupljala mi se voda u organizmu, osećala sam se loše i svakoga dana sve gore. Iako sam bila pozitivnog duha, trudila se da budem optimista, problemi sa jetrom uticali su na moju psihu. Međutim, kada je prošla transplantacija, već drugi dan kad sam stala na svoje noge, videla sam promene u boji kože, u svom izgledu, osećala sam se kao novi čovek. Izbacila sam svu tu suvišnu vodu i bilo mi je divno, bez obzira na tešku operaciju kroz koju sam prošla. Psiha je čudo“, naglašava naša sagovornica.

Procedura koja prethodi transplantaciji prilično je stresna, opisuje Lidija.

„Transplantirana sam 19. januara 2018. To je bio treći put da su me pozvali da dođem na operaciju i dobijem novu jetru. Ipak, prva dva puta, sa mnom su na čekanju bili ljudi koji su prioritetniji, u dosta lošijem stanju od mene, tako da su oni dobili organ, a ja sam se vratila kući i nastavila da čekam. Kada se pojavi organ, lekari pozovu više ljudi sa liste čekanja kojima bi odgovarao i svima rade analize. Na osnovu rezultata, konzilijum lekara, tu na licu mesta, odlučuje koga će da vode u salu. Taj treći poziv bio je moj, znala sam to. Stigla sam u bolnicu, sa mnom je bilo još ljudi. Svima su uradili nalaze i onda smo u bolničkoj sobi čekali odluku, ko je prioritet. Konzilijum lekara odlučuje ko je od pacijenata najugroženiji, a kada donesu odluku, dođu u tu sobu, gde smo svi mi, koji čekamo da vidimo kome će biti poklonjen novi život. Samo jednoj osobi saopštavaju da ide u salu. Ovog puta, ta osoba bila sam ja i mojoj sreći nije bilo kraja jer život me je pozvao sa osmehom se seća Lidija, kako je izgledao najstresniji, ali i najsrećniji dan u njenom životu.

„Najvažniji poziv“, da postoji organ koji će spasiti nečiji život, kaže ona, budi bezbroj različitih osećanja.

„Kada čujete da ste dobili organ i da ste osoba koja ide u salu na operaciju, obuzme vas osećaj sreće jer to je nešto što čekate godinama i znate da vam od toga zavisi život. Ipak tu je i stres jer ste svesni da istovremeno idete na jako tešku operaciju i da će oporavak dugo da traje. Ta pomešana osećanja sreće, straha i uzbuđenja vas obuzmu i možda malo i poremete, ali volja za životom uvek preovladava, ona je ipak najjača“.

Nakon transplantacije, Lidija je saznala da je devojka čiji je organ dobila, u trenutku smrti imala samo 20 godina.

„To je jako težak osećaj jer znate da je neko tako mlad izgubio život, a vi živite upravo zahvaljujući nečijoj smrti. Srećni ste zbog sebe, a istovremeno tužni zbog te osobe i njene porodice. Taj osećaj ne napušta, nosite ga sa sobom kroz ceo život. Ipak, saznanje da ste na neki način produžili nečiji život i da ta osoba nastavlja da živi kroz vas, budi divan osećaj“ kaže Lidija.

Donorstvo je u Srbiji i dalje, u 21. veku, tabu tema, o kojoj se nedovoljno govori.

„To je veliki problem. Ljudi imaju mnogo predrasuda o doniranju organa, a mislim da je konačno došlo vreme da te predrasude razbijemo. Mnogi veruju da postoji trgovina organima i da će donorima krasti delove tela. Ipak, novim zakonom je određeno da preko 50 lekara učestvuje u svakom činu transplantacije, čime je mogućnost malverzacija gotovo nemoguća. Stariji građani se plaše da doniraju organe, jer misle da crkva to ne odobrava. Međutim, crkva apeluje na pravoslavne vernike da budu donori i tako produže nečiji život. Takođe naši ljudi često misle da lekari uzimaju organe nekome ko je u komi, što je velika izmišljotina. Organi se uzimaju samo u slučaju kliničke smrti, kad ne postoji šansa da osoba preživi. Svi ovi razlozi za bekstvo od donorstva, na neki način ubili su na stotine naših ljudi koji nikad nisu dočekali organ. Zato mislim da je vreme da se stav o donorstvu u javnosti konačno promeni“ apeluje Lidija, koja je šest dugih i mučnih godina provela čekajući novu jetru.

Transplantacija jetre spasila je Lidiji život i sada ga, kako navodi, ceni više nego što je mogla i da zamisli.

„Trudim se da uživam u malim stvarima i da ne dozvolim sebi da me stresne situacije izbace iz takta, posebno ne one koje traju pola sata ili čak jedan dan. Ne dozvoljavam da me bilo šta poremeti. Dobila sam priliku da živim. Poklonjen mi je novi život i neću da ga traćim na nebitne stvari. Trudim se da budem bolji čovek i da zauvek održim sećanje na svog donora“ poručuje Lidija.

Samo pet transplantacija za godinu dana

Trenutno u Srbiji više od 2.000 ljudi čeka na transplantaciju nekog organa. U 2021. godini u našoj zemlji je do oktobra meseca izvršeno samo pet transplantacija, dok je u toku 2020. godine u Srbiji svega 10 ljudi dobilo novi organ.

****

Bonus video: Lidija Stojanović – Šest godina sam gledala u telefon, čekajući spasonosni poziv donora

****

Pratite nas i na društvenim mrežama:
Facebook
Twitter
Instagram