0
Da li bi spasilac njegovog sina, za kojim uporno, danonoćno, evo već dva meseca, traga Srbijom uzduž i popreko, mogao biti baš onaj mišićavi mladić što se tu, nadomak nas na užičkoj Plaži, razgibava pored sprave za vežbanje?
Ako ne on, onda konobarica koja nam je donela piće? Ili žena od nepunih 30 što sa detetom u krilu sedi na klupi pod kestenom? Možda taj, koji mu treba više nego ozeblom sunce, upravo seda za kafanski sto do našeg.
Kako može znati Nebojša Bosiljčić (38) iz Gorjana kod Užica, kad nikom na čelu ne piše da li je pogodan da njegovom Luki, 14-godišnjem jedincu obolelom od leukemije, donira matične ćelije. Ispija kafu u dva srka i kao pod uzbunom diže se na noge. Vreme curi. I Luki u četiri bolnička zida, i ocu koji za život voljenog bije neizvesnu bitku. Nema mu druge nego da pobedi.
„Nisam ga video od 31. marta kad je primljen u Institut za majku i dete u Beogradu. U sterilnom je bloku gde nema ulaska. Čak i lekari mu bez preke potrebe ne prilaze. Sa njim na lečenju od prvog dana je majka Snežana“, priča u hodu Nebojša za Blic.
Na plakatu Lukin lik, nacrtala ga drugarica iz susedne bolesničke sobe…
Iz kola iznosi plakate sa portretom dečaka, njegovog sina. Crtala ga je devojčica iz susedne bolesničke sobe, i sama namučena leukemijom. Kleta, podmukla bolest, i na decu udara. Luka je izričito hteo da se crtež vršnjakinje, sapatkinje, nađe na apelima njemu za pomoć.
PROČITAJTE JOŠ
„Jutros se nismo čuli jer su ga rano uveli u anesteziju da mu rade lumbalnu punkciju. Javiće Snežana kad sve bude završeno, sa zebnjom čekamo rezultate. Juče, prekjuče, uvek je govorio da je dobro… Osim onih dana kada nije mogao ništa da kaže. Nije mali da ne zna šta mu preti. Junak naš, bolničko osoblje mu se divi na snazi i hrabrosti“, nastavlja Bosiljčić.
Oblači se nad Užicem. Žuri se Nebojši. Biće kiše!
Iznad portreta deteta na plakatu piše „Za Luku“. Pokraj je poziv „Daj uzorak krvi!“, odmah ispod i pojašnjenje „Gde? Transfuzija. Ko? Svi od 18 do 45 godina“.
Zaljubljeni, zagrljeni, momak i devojka prolaze Plažom. Možda bi baš neko od njih iz kandži opake bolesti mogao da iščupa dečaka u čiji lik na plakatu usput bacaju pogled. Pitao bi Nebojša, još kako, da mu pomognu, klekao bi pred njih na kolena, pozlatio bi ih od glave do pete, samo da zna da je u njima lek za njegovog jedinca.
Sredinom februara Luka Bosiljčić je zbog bolova u grlu i visoke temperature sedam dana proveo u užičkoj bolnici. Nije prošlo dugo, spopale su ga iste tegobe. Poslat je u bolnicu „Dragiša Mišović“ gde mu je konstatovan kovid. Posle deset dana dobio je uput za Institut za majku i dete. Neće otac i majka zaboraviti dan kad im je sin primljen u ovu ustanovu i urađena mu punkcija koštane srži.
„Snežana je uplakana izletela u bolnički krug, gde smo, nadajući se dobrom, čekali njena majka i ja. Vrisnula je: „Nebojša, sin nam ima leukemiju“. Imao sam osećaj da je ceo svet u sekundi počeo da se ruši i puca u paramparčad“, pušta suzu Lukin otac.
Onaj taze obrijani s kariranim kačketom i psom na povocu što usput Plažom prebira po telefonu? Bog sveti zna da li su mu matične ćelije spasonosne za dečaka.
Narednih osam dana Luka je primao terapiju na koju organizam nije odreagovao. Bez čekanja, mada praksa nalaže pauzu od 28 dana, podvrgnut je drugoj terapiji, 20 puta jačoj, od koje četiri dana nije mogao ni da priča, ni da stane na noge. Jedva da je oči uspevao da otvori.
„Čemu biopsija“, pamti Nebojša da je pitao lekara.
„Znate, za ne daj bože“, još dublje mu je u sećanje ostao urezan odgovor.
„Vodim očajničku borbu da pronađem donora. Samo što još kamenje nisam počeo da prevrćem. Snežana isto. Uz sve što je sa Lukom u bolnici, zove znane i neznane, moli na sve strane, da ljudi daju uzorke krvi na osnovu kojih bih se moglo utvrditi da li su kompatibilni da budu donori matičnih ćelija kojim bi se našem sinu izvršila transplatacija koštane srži“, govori.
Osmatra poizdalje da li je upravo zalepljeni plakat vidljiv sa šetlišta. I povremeno zaplače. Niz obraz mu teče, čini mi se, kao Đetinjom. Mora da da obriše teške suze, uzdigne se i nastavi dalje. Luki za spas. Da bude hrabar kao i njegov junak.
Život je podredio jednom. Zabatalio je poslove u automehaničarskoj radnji u Gorjanima. Lepi plakate, traži bilborde, zakazuje tribine, akcije dobrovoljnog davanja krvi… Moli sve punoletne do 45 godina da odu u bolnicu, bilo koju u Srbiji, i daju uzorak krvi. Zadnje vetrobransko staklo automobila izlepio je pozivima za pomoć Luki, da svi vide, da se razglasi.
„Mnogo ljudi je širom zemlje do sada dalo krv, i svima sam im do neba zahvalan, ali još ne znamo da li smo našli donora jer se na rezultate uzorkovanja poduže čeka“, prenosi otac bolesnog dečaka u trku između panoa i stare breze.
Od donora tražiće se samo da provede četiri-pet sati na transfuziji. Ništa više. Ni poseban režim ishrane, ni gubitak krvi, ne boli, ne ostavlja posledice. Vreme prolazi, a Luki za pripremu transplatacije trebaju dva meseca.
Sa druge strane reke dva momka pod kafanskom tendom gustiraju piće, zabavljena, reklo bi se po gestikulacijama rukama i kikotanjem koje se čuje do na drugu obalu, ničim bitnim. Nikad Nebojša neće saznati da li bi mogli Luki da spasu život. Osim ako se odazovu apelu i daju uzorak krvi.
Nebojši teku suze. A i kiša samo što nije ljuljnula.
BONUS VIDEO Zdravo misli – transplatacije jetre i bubrega sa živog donora
