12
Bolna ispovest sina nakon što mu je majka preminula od kovida 19 malo koga ostavlja ravnodušnim. Dejan Mitrović je na svom Fejsbuk profilu objavio kako su se javili prvi znaci bolesti, kako se majčino zdravlje komplikovalo, ali priznao i da ga mori da li je u bolnici moglo bolje i drugačije.
Dejanovu objavu prenosimo u celosti.
„Nema više sestra Vere. Tako su je iz milošte zvali ljudi pošto je ceo život provela radeći kao medicinska sestra u Drapšinskoj ambulanti gde se lečilo pola grada. Pomagala je drugima a njoj nije imao ko da pomogne. Za mene će zauvek ostati najbolja mama na svetu.
Nema više sestra Vere. Tako su je iz milošte zvali ljudi pošto je ceo život provela radeći kao medicinska sestra u…
Posted by Dejan Mitrovic on Среда, 16. децембар 2020.
Sve je počelo pre petnaest dana kada smo primetili da ima povišenu temperaturu. Hitno smo reagovali i odveli je u kovid ambulantu. Tako su nam stručnjaci rekli da radimo. Nakon dužeg čekanja konstatovali su da je pozitivna na kovid i dali joj terapiju. Snimak pluća je uradila sutradan, ali smo rezultate mogli da dobijemo tek za četiri dana pošto nije bilo nikoga da te rezultate pročita. Nije logično, ali smo čekali.
Pročitajte još:
Kada smo ih napokon dočekali, mami je već bilo lošije. Rekli su nam da ponovo idemo u kovid ambulantu da uradimo drugi snimak pluća, ali bi rezultate opet morali da čekamo par dana. Sve to mi se učinilo malo nelogično i odlučili smo da je odvezemo na Infektivnu kliniku kako bi uradili novu dijagnostiku i utvrdili da li je za bolničko lečenje ili ne. Čekali smo satima, a redu nije bilo nigde kraja. Čekanje se svodilo na trčkaranje od vrata do vrata jedne od tri ambulante u kojima su primali pacijente. Nakon šest sati mami je bilo loše i ušli smo u zgradu gde su čekali teži pacijenti. Utvrdili su da joj je malo pala saturacija i priključili su je na kiseonik. Dobila je uput za Batajnicu, ali saniteta nije bilo nigde. Pokušali smo da ubedimo lekare da je bolje da je prebacimo kolima, ali nam sa Infektivne nisu dali zbog toga što su je priključili na kiseonik. Nakon dva sata stigao je i sanitet. Krenuli smo za sanitetom u Batajnicu i strašno smo se obradovali kad smo videli spasonosnu bolnicu.
Dileme nije bilo, to je najbolje mesto na kome neko kome treba pomoć može biti. Ali situacija na samom ulazu nije slutila na dobro.
Veliki broj ljudi je nakon višesatnog maltretiranja po raznim trijažnim centrima čekao spasonosni krevet. Naravno, kiseonika koji je do pre par minuta bio neophodan nije bilo nigde. Od kreveta ih je delila administracija. Jedna sestra sa slomom živaca je nabadala tastaturu pokušavajući da prikupi važne podatke za lečenje, tipa koje je babino devojačko prezime. Posle ozbiljnog pritiska pacijenata i hladne glave nekih doktora napokon je stvar pomerena sa mrtve tačke. Za to vreme ljudi su stajali ili sedeli po podu pošto je u čekaonici bilo samo par stolica. Nakon puna četiri sata, u jedan sat posle ponoći, krenuli smo ka spasonosnom krevetu. Na treći sprat, pa na prvi i napokon na drugi. Vera da smo u najboljoj bolnici i rasulo koje smo zatekli nisu išli jedno sa drugim, ali smo i dalje verovali, Sutradan smo shvatili da u bolnici nema telefona i da moramo potražiti nekoga ko ima veze sa tom bolnicom kako bi nam dao neku informaciju. Satima smo okretali telefone da bismo na kraju došli do jednog doktora koji radi tamo i jedne medicinske sestre kojoj je Batajnica bila prvi posao. Od doktora smo dobili informaciju da je dva puta dolazio na to odeljenje i da tamo nije zatekao nijednu sestru i nijednog doktora, ali nas je tešila informacija koju nam je dala ta medicinska sestra koju smo poznavali da je majka dobro, da ima stabilno stanje i dobru saturaciju i da sedi u krevetu.
Dani su prolazili, a mi smo svaki dan morali satima da tražimo nekoga ko bi nam dao bilo kakvu informaciju. Pet dana je stanje bilo stabilno, a onda su je šestog dana prebacili na intenzivnu negu. Kada je moja sestra pitala doktora telefonom, koji su u međuvremenu proradili, o čemu se radi, pitao je da li smo mi znali da ona ima šećer. Pa naravno da smo znali. Lekovi su bili pored nje, svim lekarima sa kojima smo bili u kontaktu smo to po sto puta rekli, ali da li su oni koji su trebali da znaju znali?
Ovakvo pitanje je ukazivalo na suprotno. Sutradan su moju sestru pitali šta pije od lekova da „usaglasimo terapiju“. Bojazan da je ona danima bila prepuštena sama sebi, bez adekvatne terapije, sada je porasla. Stanje je još dva dana bilo stabilno, a onda šok, prebačena je u Zemunsku bolnicu na resporatorno odeljenje zbog bolova u stomaku. Ponovo pakao, jurnjava koga znamo u Zemunskoj bolnici i informacije na kašičicu da se stanje polako pogoršava. Stavljena je na respirator i sledećeg dana informacije su stale. Rečeno nam je da dodjemo ujutro. Opet čekanje i na kraju doktor koji izlazi da papirima i govori – saučešće, preminula je sinoć u osam. Nakon toga se samo okrenuo i ušao nazad u bolnicu.
Možda neki ljudi imaju pozitivno iskustvo sa bolnicama. Da ja mogu da vratim vreme, nikada ne bih majku ostavio u taj pakao. Izgubio sam najvažniju bitku u životu i zbog toga ću ceo život kriviti sebe. Možda je samo pet minuta nečijeg vremena bilo dovoljno da malo pogleda šta ima u nalazima i spase joj život. Možda bi i dovoljno bilo da je onda kada je bilo totalno rasulo u Batajnici sa medicinskim osobljem te noći bila i njihova direktorka koja je verovatno mirno kući spavala. Umesto toga usledilo je pravdanje onoga što sve zna da nigde sve ne funkcioniše perfektno, pa zašto bi to bilo u Batajnici.
Oni koji su poznavali moju mamu znaju koliko je bila dobra i plemenita duša koja je imala težak život, ali je ipak uvek prvo mislila na druge, pa onda na sebe. Volela je sve, ljude i životinje, volela je život.
Majko, nadam se da ćemo se negde nekada sresti da ti kažem ono što nisam stigao. Do tada će u meni ostati patnja što sam te izneverio. Oprosti mi zbog toga.
Počivaj u miru i neka te anđeli čuvaju.“
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
