3
"Molim vas, dajte mi neki dinar, treba mi za sestru za pampers", reči su dečaka koji ovih dana luta ulicama Niša u pokušaju da od građana izmami novac. Onima koje ganu njegove godine, tužan pogled i još tužnije reči, ubrzo prilaze dve tinejdžerke sa sličnom molbom. Na saobraćajnim raskrsnicama majke sa decom obraćaju se vozačima sa istim ciljem, a vikendom i za verske praznike stacioniraju se ispred crkava, opet radi milostinje. U vreme Zadušnica sa grobova skupljaju ponude koju je rodbina ostavila svojim pokojnicima. Generacije ovih ljudi odbijaju da školuju svoju decu ili da prihvate bilo kakav posao jer se prošnjom bave u vidu zanata, a skoro svi potiču iz aleksinačkog sela Prćilovica koji važi za neformalni regrutni centar prosjaka za celu Srbiju, ali i za Evropu.
Dugogodišnji načelnik odeljenja za maloletničku delinkvenciju u Policijskoj upravi u Nišu Bratislav Timotijević priznaje da je dobar deo svog radnog veka posvetio Prćilovici, ali da nažalost ovo selo i dalje odoleva pokušajima da promeni način ustaljenog života što traje generacijama.
„Na osnovu svog iskustva sa ovim selom mogu sa sigurnošću da kažem da su se toj deci koja sada prose, roditelji bavili istim ‘zanatom’ te da su to činile i njihove babe i dede. U Policijskoj upravi imali smo čitavu jednu fasciklu posvećenu Prćilovici jer je to mesto stalno bilo u fokusu našeg interesovanja zbog prosjačenja, ali nažalost i drugih događaja koji su spadali u našu nadležnost. Žao mi je što smo svedoci da tolike godine našeg rada nisu dale razultat, jer Prćilovica i dalje opstaje takva kakva je, što ta deca pate od detinjstva jer su žrtve i svojih roditelja i tog načina života koji je tamo prihvaćen kao jedini moguć“, kaže Timotijević.
Priseća se brojnih situacija kada su njegovi inspektori i Centar za socijalni rad intervenisali povodom prosjačkih “avantura” meštana Prćilovice.
„Sećam se da je zimsko doba bilo te da su me hitno pozvali da zbrinemo neku ženu koja je navodno prosjačila sa bebom. Odmah sam okupio tim, otišli smo na tu lokaciju da bismo ustanovili da je prosjakinja u peleni imala lutku. Međutim, imali smo i mnogo problematičnijih intervencija gde su deca zaista bila zlostavljana, ostavljena da po hladnoći prosjače na ulici ili su bila povređena dok su se muvala oko vozila pokušavajući da iskamče novac. To su nam bile vrlo stresne situacije, nije lako zbrinuti tu decu koja se otimaju, vrište, plaču ne shvatajući da im želite dobro. To su istraumirani mališani navikli na zlostavljanje koje bi roditelji ili ljudi koji ih organizuju dovezli do Niša i ostavili bi ih do večeri da prose na ulicama. Centar za socijalni rad bi ih preuzeo, vratio roditeljima ili zbrinuo na drugi način, ali se uvek pokazivalo da su to kratkoročna rešenja jer bi se te situacije ponavljale iznova“, priča penzionisani policijski inspektor.
Način života skopčan sa neprosvećenošću i siromaštvom rezultirao je i brojnim zločinima čije su žrtve bila deca u Prćilovici. U ovom selu je pre desetak godina mališan ugušio dvogodišnju sestru dok je njihova trudna majka bila u prošnji. Još se pamti i slučaj mnogočlane porodice koja je petoro dece uzrasta od pet do deset godina radi prošnje prodala za 1.250 evra.
Ono što policiji otežava procesuiranje ovakvih događaja pa i kada se za njih sazna, je “zavera ćutanja” koja vlada u ovom selu. Oni nikada neće priznati da se bave prosjačenjem a izmisliće brojne izgovore kako bi opravdali zbog čega su im deca na ulici, počev od toga da su sami pobegli pa do toga da ih nis prodali već samo dali bogatijim rođacima da brinu o njima.
Timotijević potvrđuje da je u Prćilovici bilo i trgovine ljudima, da su neki izvršioci procesuirani, ali da ništa od toga neće sprečiti da ovo selo ostane zarobljeno u okovima tradicije.
Pročitajte još:
„Prćilovica je selo gde se prošnjom bave transgeneracijski, gde se deca od malih nogu uče da traže milostinju i ne pruža im se mogućnost nekog drugog života. Moje je mišljenje da nikakvo parcijalno delovanje neće promeniti ništa u ovom selu. Smatram da je potrebno sistemsko i kontiniraono delovanje pre svega kroz osnaživanje tih porodica, kroz njihovu edukaciju i ponudu nekih poslova koji bi ih zainteresovali i omogućili im pristojnu zaradu. To se pokazalo efikasnim sa romskim stanovništvom u Nišu koje se okrenulo drugačijem načinu života, mnogi su vrlo dobro situirani, bave se trgovinom, prikupljanjem sekundarnih sirovina, prevozom zaprežnim vozilima ili rade po firmama. Njihova deca se obrazuju, postaju korisni članovi društva za razliku od Prćilovčana koji su i dalje zarobljeni u načinu života koji je za njih postao tradicija“, zaključio je Timotijević.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
