Brazilac sa srpskim pasošem: Rekli su mi „al’ si se usrećio“

Tijago Fereira je treći Brazilac u istoriji koji je dobio srpsko državljanstvo, a pritom prvi koji nije fudbaler. Za Nova.rs na čistom srpskom jeziku i sa puno pozitivne energije, ispričao je kako se zaljubio u Srbiju, da li više voli sarme ili pljeskavicu i kako je biti srpski zet.

Otkud jednom Brazilcu (trećem, zapravo) srpski pasoš?

„Dobro ste videli – podigao sam pasoš nakon osam godina života u Srbiji i skoro deset godina od prvog dolaska u ovu zemlju. Srpski pasoš mi je bitan, jer otkad sam prvi put došao ovde u julu 2010. godine, toliko sam zavoleo ovu zemlju i ovaj narod da sam shvatio da je moj životni poziv da promenim način na koji svet doživljava Srbiju i srpski narod“.

Kako ste uopšte odlučili da dođete u Srbiju?

„Došao sam zbog ljubavi prema jednoj devojci koja se završila u međuvremenu, a tada sam imao samo 18 godina. Ja sam rođen u Rio de Žaneiru i nikada dotad nisam bio ovoliko daleko od kuće. Svi su pričali da je ovde ko zna šta, da je opasno, da su svi divljaci, da svi nose puške po ulicama, da će me sačekati ratni tenkovi… A onda dođem i otkrijem neverovatno gostoprimljiv narod koji me ugosti kao kralja gde god da odem. Bilo mi je toliko žao što ljudi doživljavaju Srbiju tako u čitavom svetu, čak i u mom Brazilu. Bacio sam se u promociju Srbije! Danas se bavim turizmom i suosnivač sam turističke agencije i član UO u organizaciji Srbija za mlade. Snimao sam i emisiju „Brazilac sa Balkana“ za jednu onlajn televiziju u kojoj sam pričao o srpskim stvarima iz ugla jednog Brazilca, koji ovde živi i sada imamo već više od šezdeset snimljenih epizoda. Sada snimam za svoju dužu emisiju „Srbin iz Brazila“ koju objavljujem na mrežama“.

Da li ste se zaljubili opet u neku Srpkinju?

„Jesam! Trebalo je da se ženim u aprilu, ali je korona odložila venčanje. Srpkinje su veoma lepe žene, svi to komentarišu. Lepe, vitke, visoke, i svaka im čast što pored svih sarmi, kajmaka i pljeskavica uspevaju da budu zgodne. Valjda se ne gojiš kad je hrana dobra i domaća“.

Pa, kako je biti srpski zet?

„Može biti veoma dobro, ali ima i loše strane. Bilo mi je toliko lepo da to nije valjalo. Sad sam, dok je trajalo vanredno stanje, bio sa verenicom u tazbini više od dva meseca, u Prijepolju. U tazbini sam se ugojio pet kilograma za dva meseca. Kad su dobri tast i tašta, nema tu šta, bolje tretiraju zeta nego ćerku“.

Jeste li probali srpski specijalitet, sarme?

„Moja prva ljubav je bila pljeskavica. Nikad neću zaboraviti koliko je meni to bilo ukusno kada sam je prvi put probao, hteo sam da jedem pljeskavicu svaki dan. Onda sam prešao na kajmak, pa na ajvar, i sad kad pođem u Brazil nosim mojima po teglu ajvara i malo kajmaka. Danas mi je najveća ljubav jagnjetina ispod sača. A sarme mi se mnogo sviđaju sada. Na početku su mi bile čudne, jer mi u Brazilu ne jedemo kupusa toliko, a ovde i sarme, i kiseli kupus i kupus salata…“

Kako Vam se dopada srpsko tradicionalno piće, rakija?

„Rakiju pio jesam. Jeste jaka, a ja nisam navikao na žestoko, ali liči vrlo na našu kašasu, brazilsko piće od šećerne trske. Ali definitivno Brazilci ne piju kašasu toliko kao Srbi rakiju“.

Šta Vam se najviše dopada u Srbiji?

„U Srbiji najviše volim upravo srpski narod koji me je uvek lepo prihvatao i lepo tretirao i činio da se osećam kao da sam među svojima i kod kuće. Nikada nisam imao osećaj da ne pripadam ovoj zemlji. Posle toliko godina života ovde i toliko rada – nije lako živeti 10.000 kilometara od kuće i u neizvesnosti hoću li imati od čega da živim. Izgradio sam korak po korak svoju priču i dao sve od sebe Srbiji. Zalaganje, trud, rad, dao sam Srbiji svoju dušu i samo sam dobro dobio zauzvrat. Dobiti državljanstvo meni znači jedno veliko priznanje. Da je sve vredelo – učenje jezika, običaja… Sve. Iako je nekad delovalo da je bilo zaludno i da to niko nije video. Sve se vidi. Meni je pasoš vetar u leđa.

Najviše mi smeta što toliko ljudi odlazi odavde. Znam da nisu oni krivi, da su pametni i školovani, a ovde ne mogu da se zaposle. I baš mi je žao što čujem, kad kažem da sam dobio pasoš: ‘U, što si se usrećio! Sad ćeš i ti u prvi autobus za Nemačku’.“