Brankica Janković: Širenje epidemije kovida nije nikakav rat

Prenosimo tekst poverenice za ravnopravnost Brankice Janković koji je objavljen na portalu "Slobodna reč".

„Svi muškarci su stvoreni jednaki sa nama, i samo muškarci sami sebe mogu da postave iznad jednakosti sa ženama, rekla je davno Erika Jong, jedna od najpoznatijih spisateljica 20. veka koja se borila za rodnu ravnopravnost. I baš kad pomislim da su se viševekovni kruti patrijarhalni stavovi o ulozi žena i muškaraca u društvu promenili, da žene svakodnevno dokazuju da ih pol ne sprečava u ostvarivanju billo kog posla, profesije, poduhvata, šokira me neki komentar, pitanje konstatacija ili sekstistički napad, i vrati me na onu dobro poznatu borbu sa vetrenjačama, znate već, da ćemo lakše razbiti atom nego predrasudu“, piše poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković na portalu Slobodna reč.

U javnom prostoru izgovaraju rečenice koje možda i nemaju nameru da uvrede, ali su odraz duboko ukorenjenog modela razmišnjanja i ponašanja. Poslednja takva situacija, bila je kada je novinar jedne nacionalne televizije postavio doktorki Dariji Tepavčević Кisić pitanje: “Кako to da jedna dama ode u Niš, uz ministra Nedimovića, kada je najteže? Mnogi se pitaju zar to nije mogao da bude neko iz struke, ali muškog pola. Uz sve poštovanje damama, vezano za rodnu ravnopravnost i tako dalje, ali ovo je nešto najbliže ratnom stanju, pa vas pitam, na liniju fronta je otišla jedna žena.“

Ovakvom izjavom i stavom, voditelj je pokazao potpuni nedostatak svesti o tome šta sve podrazumeva vređanje i šta njegovo pitanje znači. Verujem da mu namera nije bila vređanje već naprotiv pohvala i to zapravo govori kakvo je mišljenje o ženama.

Posebno je to diskvalifikujuće za žene u Vojsci Srbije, koje su jednako značajne za sistem bezbednosti kao i muškarci.

Inače, širenje epidemije COVID-19 nije nikakav rat, kakvu je konotaciju dobio u javnom diskursu, već upravo ono što jeste – širenje virusa koji može imati velike posledice po zdravlje ljudi. Takva opasnost može se suzbijati jedino efikasnim i pravovremenim merama, njihovim poštovanjem od svih građana i građanki i odgovornim delovanjem svih društvenih aktera u skladu sa nadležnostima, a u ravnopravnom partnerskom odnosu.

Nije ovde reč samo o ovom slučaju, to je samo paradigma onoga što je duboko ukorenjen stav kada su u pitanju kompetencije žena, a za koje se misli da im ne pripadaju. To smo videli na početku ovog vanrednog stanja kada se našla na meti uvreda. Na društvenim mrežama se na najvulgarniji način komentarisao njen izgled,kilogrami, frizura, koji je takođe bio potvrda pogrešno uvreženoj i uvredljivoj tezi koja podupire seksističke stereotipe da žene na funkcijama, ne mogu da imaju profesionalne kompetencije već su te pozicije rezultat njihovog izgleda. Muški izgled se skoro nikada ne komentariše na taj način.

To je bio samo još jedan od brojnih primera u kojima se žena omalovažava i vređa zbog fizičkog izgleda, bez obzira na znanje, stručnost i sposobnosti koje ima. Sve ovo je, nažalost, konstanta ne samo u našem, već u mnogim društvima: kad god se treba obračunati sa ženom zbog stavova koji iznosi ili posla koji radi, upotrebe se najprizemnijie uvrede koje treba da je diskredituju i postave je tamo gde joj je, po mišljenju takvih, jedino mesto, a to je „u kuhinji sa varjačom i dubokim dekolteom“.

Iako bih volela da je drugačije, čini se da se osim deklarativne osude vređanja i omalovažavanja žena nije mnogo postiglo, a verujem ni neće, sve dok svi suštinski ne budu verovali u jedino ispravno a ti je da samo zajedno, u partnerskim i ravnopravnim odnosima možemo raditi na tome da ovo društvo ali i ovaj svet budu bolje mesto za život.

I umesto zaključka, poučna misao aktivistkinje za ljudksa prava Barbare Džordan: Ne postoji muška snaga ili ženska snaga, postoji samo snaga znanja. Bilo bi dobro da se ovoga seti svako kada sledeći put bude krenuo da izusti neku uvredu na račun žene.