Ana Kostadinović Kosta (29) je Šapčanka koja živi i radi u Beogradu, apsolventikinja na Fakultetu političkih nauka i jedna od oko 250 ljudi koji u Srbiji boluje od cistične fibroze, genetski uzrokovane i još uvek neizlečive, multisistemske, pre svega plućne bolesti. Naša sagovornica je jedna od onih koji u doba korone spadaju u posebno osetljive grupe. Zbog prirode njene bolesti, lekari su Anine roditelje pripremali na to da ona možda neće doživeti tinejdžerske dane. Ipak, ona pobeđuje sve prognoze i statistike.
Za sve koji misle da im je korona oduzela normalan život i preokrenula navike, za sve koji su se prepustili strahovima, Anina priča treba da posluži kao impuls i putokaz, da se, dok čitamo, barem na kratko zamislimo kada nas obuzme neizdrž i očajavanje nad sopstvenom sudbinom.
Ana je sa nama podelila „isečak iz karantinskog dnevnika“, a mi vam ga prenosimo kao dnevnu dozu terapije za preživljavanje svih vanrednih stanja i situacija.
Zvrči alarm. Brižljivo sam birala taj iritantan zvuk, kako ne bih želela da ga čujem previše puta, „snuzujući“. Do trećeg zvona sam u sedećem položaju i porazno gledam na sat – dvadeset do osam je, subota tek otvara oči, dok ja u najavi kasnim sa svime. Luna se meškolji do mene. Živimo zajedno nepune dve nedelje, ali već zna da može da dremne još malo, dok obavim svoje jutarnje rituale koji prethode šetnji – vrlo pametan i drag pas.
U kupatilu radim valjda sve što i ostatak sveta kad ustane, ali nakon toga počinje onaj deo moje svakodnevice koji me čini drugačijom.
Rastvaram preporučenu dozu vitamina C i dok on šumi, izvlačim fioku po fioku svog ormarića za lekove.
Hemomicin 500mg, Durofilin 250mg, Kanazol 100mg, dva udaha Simbikorta, jedna perla Alfa D3, kesica cinka, kesica magnezijuma.
Kako mi je od nedavno dijagnostikovana i osteoporoza, većinu vitamina preporučenih u prevenciji korone sam već imala na redovnom meniju, a antibiotici kojima se ona leči su mi u redovnoj upotrebi u borbi protiv kolonizacije bakterija u plućima.
Hvala cističnoj fibrozi na tome što mi bar neki deo trenutne stvarnosti ne izgleda čudno i strano.
Pripremam odmah i dve kapsule DEKAs-a, tri kapsule Kreona od 25000, koje ću popiti uz visokokaloričan doručak i vadim insulin iz frižidera da odstoji na sobnoj temperaturi pre ubrizgavanja.
Sledi prva slana inhalacija i prva salva kašlja. Druga inhalacija, Kolistinom, traje nešto duže i ima miris od kog moja ljubimica krije njušku.
Život sa hroničnom bolešću znači da terapijom počinješ i završavaš dan. A kada živiš sa hroničnom, prevashodno plućnom bolešću u doba pandemije, znači da nemaš pravo na „neradan“ dan i lenji vikend.
Nelagodno je samo to što remetim tišinu komšijskog jutra zvucima iskašljavanja, vrlo nepopularnim ovom periodu.
To je jasno i psu, koji mi stavlja šapu na krilo i nežno mi liže uvo da umiri nervozu. Brinem o tome intenzivnije otkad me je jedan gospodin, kom nisam videla lice, besno opomenuo sa svog prozora neki dan dok smo šetale.
Nisam stigla da objasnim kako kašljem ceo život, svakodnevno, samo je gore usled vremenskih promena, ili kad mi suzavac s protesta noću navire u kuću.
Nisam stigla da objasnim da mu moj asmatični ispad neće ugroziti život, već sam bila opsovana.
Konačno, gotova sam sa jutarnjim terapijskim radinostima.
Luna strpljivo čeka da se „maskiram“, spakujem rezervne higijenske rukavice, prskalicu sa alkoholom i kesicu za njenu kaku. Možda meni nije jasno zašto je poželjnije koristiti plastične kese kojima su decenije potrebne da se razgrade nego pustiti pseći izmet da se rastaloži sam pod žbunom kroz nekoliko nedelja, ali svima ostalima na Dorćolu je to sasvim jasno.
Nova sam u kvartu, pa ne bih da pametujem, već strpavam jednu u džep. Na dovratku se preslišavam da li sam ponela sve bez čega bi se šetnja pretvorila u koroničnu frustraciju i zaključavam anksioznost u stanu.
Već je skoro pola deset.
Sve do ove iščašene 2020. socijalizacija i dinamičan stil života bili su mi mehanizam psihičkog preživljavanja svih teskoba uzrokovanih cističnom fibrozom, mojom osnovnom bolešću.
Lane u ovo doba radila sam „Najlepši posao u Srbiji“ kao pobednica nacionalnog konkursa. Svaki dan sam provodila u drugom mestu u Srbiji, okružena prelepom prirodom i novim šarmantnim i srdačnim ljudima.
Inspirisala sam hiljade pratilaca na mrežama time što uprkos jasnim zdravstvenim limitima živim punijim plućima nego većina i što sam pozitivna. Tada je biti pozitivan značilo nešto lepo.
Krajem godine sam dobila prvi redovan posao u PR agenciji, koji me je ispunjavao na potpuno novi način.
U svakom trenutku sam imala u vidokrugu više od dvadeset dragih lica kolega, rešavala sa njima timske izazove, smejala se, provodila pauze u srcu Knez Mihailove.
Nikoga od njih nisam videla uživo od sredine februara, kada sam otišla u preventivnu izolaciju, koja se preinačila u opšte vanredno stanje.
Onda je vanredno stanje preraslo u predizborno vanredno sranje. Nastavila sam sve to vreme da radim od kuće.
Od kraja aprila mi je, usled sezonskog pogoršanja zdravlja, očajnički bila potrebna hospitalizacija.
Zbog načina na koji se naša država nosi s pandemijom, na nju sam čekala do juna, a do tad mi je plućna funkcija već pala ispod 30%.
Po izlasku iz bolnice bila sam solidno oporavljena, ali sam uspostavila rigorozniji režim terapija.
Bila sam svesna nema pauze između talasa korone (ili kako god ih šljamovski krizni štab nazivao), da se agonija za mene nastavlja i da je neizvesno kada ću ponovo moći da privirim tamo gde se lečim.
U međuvremenu sam prestala da pratim statistike o broju novozaraženih, uspostavila nova očekivanja od online sesija sa psihoterapeutkinjom, počela da češće pijem vino i odlučila da udomim psa. To su bile najbolje odluke koje sam mogla da napravim u cilju očuvanja svog mentalnog zdravlja.
Bila sam, dakle, jedna od najdruštvenijih osoba koje znam, a sad hodam ulicom kamuflirana, izbegavajući svaki kontakt s drugima.
Vazduh ima boju, ukus, miris i težinu straha.
Straha od manjka testova na koronu, od ljudi u prodavnici kojima nosevi vise preko maski. Straha da će, kao prošli put, nestati maski u apotekama, ako oni koji sad šire virus upadnu u novu masovnu histeriju, a da onda opet uopšte neću smeti da izađem iz stana.
Straha od bahatosti i neodgovornosti vlasti, straha da će protekcije imati banditi, a ne pacijenti ako još zagusti, ma od života u Srbiji generalno. Sav taj strah iskreno više i ne osećam – čini se da sam se i od njega distancirala, ali osećam bes kad god ga se setim. Ipak, šetnja sa psom je svetinja, koju negativne misli ne smeju da pokvare.
Vraćamo se naposletku u stan, dezinfikujemo šape, kvake, ambalaže svega što smo pazarile.
Moja dobra cura hvata novi momenat za dremku, dok ja uz doručak i kafu skrolujem njuzfid. Udarna vest danas u Srbiji je da je predsednik Vučić upisao novi fakultet: hoće da bude košarkaški trener za klince.
„Eh Luna“, kažem naglas, „ako i ovaj diplomira pre mene, verovatno bi trebalo da se ubijem, a moja mama će sigurno“. Zatim pretačem tu misao u status za društvene mreže. Svi moji prijatelji očekuju da i dalje budem njihov izvor smeha u ovim depresivnim vremenima, a to srećom mogu i sa distance.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare