Rušenje kuće u Resavskoj ulici, sagrađene početkom 20. veka. prema projektu čuvenog beogradskog arhitekte Jovana Ilkića, poslednji je u nizu primera kako se Srbija nemarno odnosi prema svojoj kulturnoj baštini. Činjenica da je nešto na papiru spomenik kulture nije nikakva garancija da će biti zaštićeno i da, ukoliko to budu nečiji parcijalni interesi, neće biti devestirano ili dograđeno i rekonstruisano na neprimeren način.
Ksenija Petovar, profesorka Arhitektonskog i Geografskog fakulteta objašnjava za Nova.rs da u Srbiji, kao ni u bivšoj Jugoslaviji, nije definisan status artefakata i nematerijalnih vrednosti koji se mogu označiti kao javno dobro.
„Nije dovoljno proglasiti zaštićenim kulturnim dobrom neki objekat ili ambijentalnu celinu, ili ga staviti pod prethodnu zaštitu. Neophodno je utvrditi režim održavanja zaštićenog dobra, obaveze različitih aktera (nadležni zavod, gradska uprava, vlasnik), izvore finansijskih sredstava za održavanje. Te obaveze nisu utvrđene, pa su zaštićeni objekti prepušteni propadanju i urušavanju. Dok se ne pojavi investitor zainteresovan da zida na toj lokaciji, koji se vidi kao ‘spasitelj’ koji će na zapuštenoj parceli izgraditi novi, velelepni objekat“, naglašava.
Brojni su primeri, prema njenim rečima, rušenja ili devastiranja, odnosno nadziđivanja, dogradnje i sličnih „kreativnih“ intervencija, vrednog građevinskog i ambijentalnog nasleđa, bez obzira da li ima status zaštićenih kulturnih dobara ili ne.
Naglašava da su u poslednje tri decenije u Beogradu srušeni ili dograđeni brojni vredni objekti moderne, izgrađeni između dva svetska rata.
„Koliko mi je poznato, samo su dva objekta koje je projektovao arhitekta Milan Zloković još uvek u izvornom projektu. Vila Šterić u ulici generala Vasića će van svake sumnje biti srušena, kada promeni vlasnika, jer je parcela velika i nosi potencijal objekta mnogo veće kvadrature. Od Zlokovićevog remek dela Dečije bolnice u Tiršovoj napravljena je obična sandučara. Kako izgleda zgrada BIGZ-a? Da li iko mari što taj zaštićeni objekat propada?“ pita se Ksenija Petovar
Pre dve godine na Novom Beogradu je srušena Upravna zgrada prve srpske fabrike aviona Ikarus. Bila je to jedinstvena zgrada u Beogradu, jedina u art deko stilu, sagrađena 1938. godine. Srpsko vazduhoplovstvo je ostalo bez neprocenljivog istorijskog nasleđa iz svog verovatno najslavnijeg doba, a razlog je nemar institucija, jer Zavod za zaštitu spomenika nije zaštitio tu zgradu.
Ništa bolja situacija nije ni po drugim gradovima. Dvorac Špicer, u Beočinu, jedan od najlepših u Vojvodini, već se deceniju i po urušava iako je zvanično pod zaštitom države. Ubrzano propada i jedan od simbola Zrenjanina, neobično zdanje poznato kao Pinova vila, palata u blizini centra grada. Stručna javnost je imala i niz primedbi na predlog rekonstrukcije rodne kuće Milene Pavlović Barili, smatrajući je atakom na nasleđe poznate slikarke, koje je njena majka zaveštala Požarevcu.
Potrebno je, kako naglašava profesorka Petovar, jasno definisati šta su javna i kulturna dobra, utvrditi kriterijume na osnovu kojih se proglašava status javnog dobra, utvrditi režime korišćenja i izvore finansiranja, nadležnost i odgovornost aktera, kao što su gradska uprava, nadležne ustanove ili vlasnici.
„Podrazumeva se da je to moguće uraditi samo ako postoje autonomne, kompetentne i kvalifikovane stručne i profesionalne organizacije i udruženja, sposobna da se odupru prikrivenim ili javnim pritiscima vlasti i upravljačkih nomenklatura, kao i interesima investitora i ostvarivanju jednokratne dobiti koja urušava stvorene vrednosti u tim zonama, ali i u gradu kao celovitom i harmoničnom prostoru“, zaključuje.
Nasuprot rušenju pojedinih zaštićenih građevina, u Beogradu je na delu i ekspanzija izgradnje objekata koji se ne uklapaju u koncept i duh prostora u kom se grade.
Uništavanje vrednih objekata, ambijentalnih celina i gradskih blokova sa osobenom fizionomijom i identitetom je decenijska praksa u našem urbanizmu.
„Stariji se sećaju radikalnih zahvata na gradskom trgu u Zrenjaninu, ‘rekonstrukcije’ centralnih zona Prizrena i drugih gradova, poriva da se na urbanistički oblikovanom trgu izgradi neki mastodont u vidu hotela, robne kuće ili javnog objekta. Nepoštovanje tradicije, nesposobnost da se razume značaj i vrednost nasleđa i osobenosti ambijentalnih celina, čini gradski prostor bezličnim, ne retko haotičnim i neprepoznatljivim. Kada tome dodate arhitektonske ‘kreacije’ kopirane iz časopisa, onda dobijate ono što nas danas okružuje – građene prostore bez identiteta i prepoznatljivih osobenosti“, naglašava Petovar.
Za nju je očigledan primer brutalna „rekonstrukcija“ prostora na kome se gradi „Beograd na vodi“.
„Ti objekti su temeljno razorili siluetu grada, poništili prirodnu harmoniju prostora na kome se spajaju dve velike reke, ‘implantirali’ imitaciju Abu Dabija ili nekog sličnog gradskog prostora primerenog pustinjskoj praznini, a ne jednom od najlepših prirodnih ambijenata u Evropi. O socijalnim, urbanističkim, saobraćajnim i prostornim implikacijama da ne govorimo. Ovom primeru možemo dodati i druge, kao, na primer, monstruozne višespratnice kod Mostarske petlje“, iskrena je profesorka Petovar.
Ukratko, prema njenom mišljenju, na delu je transformacija Beograda u grad bez gradskosti.
Višnja Kisić, istoričarka umetnosti i generalna sekretarka udruženja Evropa Nostra Srbija, naglašava da su za trajniju zaštitu kulturnih i javnih dobara jako važna zakonska rešenja i institucije zadužene za njihovo sprovođenje i to ne samo u oblasti zaštite kulturnog nasleđa, već i kada su u pitanju planiranje i izgradnja, kao i zaštita životne sredine.
„Zavisi od autonomije i stručnosti institucija zaštite kulturnog nasleđa, ali i urbanizma i pravosuđa, u kojima ne samo da je važno da direktori i članovi Upravnih odbora ne budu stranački postavljeni, već da zapošljavanje prestane da funkcioniše po stranačkom ključu, da se Stručni saveti sastaju i konsultuju, te da se sankcionišu zloupotrebe položaja“ objašnjava.
Važni su, prema njenim rečima, mehanizmi učešća građana, šire struke i javnosti u procesu donošenja odluka o zaštiti i korišćenju životne sredine, koje bi trebalo predvideti zakonima, i procedurama rada nadležnih ustanova.
I za Kisić su krajne problematični pojedini projekti novogradnje i rekonstrukcije po centru Beograda.
„Od Beograda na vodi koji je postao svetski poznati primer neprimerene arhitekture i urbanizma, preko tržnog centra Rajićeva, elitnog naselja K-district koje se gradi u okviru kulturnog dobra Beogradska tvrđava, trga Slavija na kome je bista Dimitrija Tucovića pomerena zarad pevajuće šljašteće fontane, kolosalnog spomenika Stefanu Nemanji u izvedbi na Savskom trgu, do projekta gradnje gondole kojim bi se narušio čitav kulturni predeo Ušća i Beogradske tvrđave” primećuje ona.
Promene istorijskih gradskih predela su, kako ocenjuje, „ideološki brak neoliberalnog globalnog kapitalizma i nacionalističke kulture sećanja, u kojoj je često nacionalistička kultura sećanja maska kojom se prikrivaju malverzacije javim prostorima i javnim budžetima zarad bogaćenja vladajuće političke elite i njima bliskih biznisa“.
Nadležne institucije ostaju neme
Kada je u pitanju rušenje kuće koju je projektovao arhitekta Jovan Ilkić, Višnja Kisić iz udruženja Evropa Nostra Srbija upozorava da nijedna od nadležnih instanci i institucija zaduženih za očuvanje kulturnih dobara i sprovođenje zakona, nije reagovala.
„Jedna osoba zloupotrebila je svoj položaj direktorke Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda, i protivno zakonu o kulturnim dobrima, kao i strukovnim praksama i procedurama Zavoda, dala mere tehničke zaštite koje ne predviđaju zaštitu već rušenje. Umesto da je Upravni odbor Zavoda u saradnji sa Ministarstvom kulture sankcionisao ovaj čin, smenio direktorku i opovrgao ovakve mere tehničke zaštite, imamo situaciju u kojoj je direktorka i dalje na istoj funkciji, a investitor bezbrižno prodaje stanove na ovoj lokaciji” naglašava ona i podseća da su pored jasnog stava struke mnoge druge institucije ostale neme na ovu nezakonitu radnju.
O odluci direktorke i spornom planu izgradnje novog objekta obavešteni su Gradsko pravobranilaštvo, Državno pravobranilaštvo, zaštitnik građana Grada Beograda, ali nijedna od ovih nadležnih institucija nije pokrenula proces preispitivanja postupka direktorke Zavoda.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama: